Banderola kusa…

Kao i za njegova potonja preinačavanja. Ona, i kad jesu i kad nisu uspešne kopije prvobitnog rešenja, ipak su dokaz da se radi o svetskoj baštini.

Priznajem, ni iz tzv. „opšte kulture“ nisam znao ko je autor tog prvobitnog, sad (mi) se pokazalo plakata. Obavestila me koleginica Ćuk u ovom listu tekstom sa nadnaslovom: „Povodom poklona Miltona Glejzera koji je u Muzej primenjene umetnosti doneo Mirko Ilić“.

Postideo sam se i što nisam znao za autora, još više što baš tog Ilića držim za „starog druga“. Ukratko, „ispao sam glup u društvu“.

Sad, sve nadalje u ovoj priči može da liči na vađenje, ali živa je istina da, kad je o tome reč, uvek sam imao „stid od tuđeg (ne)stida“. Ili se to, možda kaže – transfer blama – kadgod se na velika zvona podigne neka nakaradnost.

Tako sam, sticajem okolnosti, baš tih dana kad je Mirko donosio Glejzerove originale, gledao po beogradskim banderama jednu banderolu koja „imitira“ to crtano srce umesto reči „volim“. (Banderola je reklama u vidu zastavice koja se kači po stubovima, ali nije nastala od reči bandera, već od slične koja znači zastava, a od koje je „izrasla“ i naša – bandera, da se ne bi govorilo stub, ili ne daj Bože – proštac.)

„Inkriminisana“ izgleda ovako: I (engl. JA) pa crtano srce (VOLIM) ME (eng. MENE, SEBE). E, al ima i važan „saplement“ – usred srca je logo za jednu čokoladicu čije ime nećemo pominjati da ne moraju da plate Danasu za reklamu. Poruku sam pročitao apsolutno u duhu onog hita Psihomodo popa – „ja volim (samo) sebe“. Uz pomniji i dobronamerniji pristup, moglo bi da se pročita – ja volim tu čokoladicu, a čokoladica voli – mene.

Kako god okreneš, zbunjujuće. Ako nije ono „šešeljevsko“ – makav pisali najgove o meni, važno je da pišu, to mi je veklama! No, kao što nisam znao za Mejzera, možda nisam ni ovu poruku dobro razumeo, pa sam ispao glup pred marketinškim stručnjacima.

Ali, šta jesam dobro razumeo: ako nije asocijativna, duhovita, razumljiva i ako je dvosmislena – to nije dobra poruka. U reklamnoj industriji, pak, vrti se veliki novac, zato se tome i „tepa“ – indistrija. Iz iskustva znam da su često ove reklamne usluge utoliko skuplje što su zaumnije. Ili, elementarno jezički neispravne – bio je, ranije sam pisao o tome, jedan bilbord za biblioteku sa pravopisnom greškom.

A idu opet izbori, šta li će sve istrpeti naše bandere i banderole, tarabe, prošće i zidovi. (Ko je rekao zid, kad je nastupila era mostova!) Uostalom, šta nam vrede i ispravne i jasne poruke ako do njih nije stalo ni onima koji ih banderizuju.