Bela kuća, Kremlj, Lončar

Dakle, naš je junak pre četiri godine otkrio da „ima srce“. Rekoše lekari da mu srce ima – aritmiju. „Srce me je otkucalo“, reče aforističar, ali ovo nije bio tako težak slučaj: blaga, trć. „nežna aritmija“. No koja ipak traži povremene kontrole. Utoliko potrebnije kad se udruži sa opštim umorom i činjenicom da na svakoj sledećoj kontroli lekar propiše drugačiju terapiju. Koja je onda prava, pita se zabrinuti On.

I tako krene u još jedan krug „po doktorima“. Prvo kod izabranog lekara. (Kad ga je „birao“, prvo ga je zbunio, pa onda nasmejao, jer ga je pre „izbora“ najpre zagledao sa svih strana, kako i sugeriše izraz – izabrani). Dobije uput za laboratoriju, obavi to i vrati se kod izabrani/k-a da krv zavede u kartonsko i kompjutersko knjigovodstvo i da izda uput za „srčanog doktora“. Nađe doktor-knjigovođa rupu u terminima za neki dan u višenedeljnoj budućnosti kod neke srcijatrice i izda našem junaku uput Klinički centar „Dr Dragiša Mišović“.

Dođe dan de, on krene na vreme, malo ga zavede saobraćaj, malo nesnalaženje: obije prag onog kardiocentra gde se za direktora vratio onaj njegov stari poznanik što ga je zastrašivao tokom bombardovanja. Tamo mu lepo kažu da nije uput za tu, nego za ono tamo što se zvalo i „Železnička bolnica“. Ode tamo, nije ni za tu. „To Vam je, gospodine, tamo preko skvera, pitajte za Belu vilu“. Nađe on Belu vilu, pa i doktorku koja ga detaljno intervjuiše i bez pregleda napiše mu uput, za onu tamo kliniku odakle su ga poslali u Belu vilu. I kažu, da sa tim uputom ne mora kod izabranog.

I ode on gde su mu rekli, ljubazna sestra pregleda uput i kaže – beše sredina oktobra lane – zakazuju tek za februar ove godine. Ali, ima i brži način: „legnete ovde kod nas na tri-četiri dana, pregledamo i snimimo šta treba, odite gore kod sestre Y“. Sestra Y, kaže, može ali ne odmah, možda početkom novembra, zvaće! A inače zovu danas za danas. Je l može bar danas za sutra, radim pa da tražim zamenu, kaže on. Učinićemo Vam.

Mesecima ništa, od tri poziva, jednom se Y javi, kaže povećala se gužva. Svrati on onomad, uveri se da je gužva, na šalteru kažu gužva je, ona opcija sa „leganjem“ više ne važi, ali ne važi ni uput iz Bele kuće. Nije Bela kuća, nego vila, i ne idite u vilu, već kod svog lekara da Vam ponovo izda uput za bilo koju kliniku gde i kad ima mesta. Žaliću se Kremlju, reče on i pomisli na Lončara.

Šta je pouka: previše je kod nas bolesnika po glavi stanovnika, i svuda to isto funkcioniše. A i na tarabi piše.

On je ipak patriota: kad ode kod izabranog, daće mu ovaj tekst da pročita za pet minuta i tako će se uštedeti onih 15 minuta od minutaže za jednog pacijenta. A uput nek napiše u slobodno vreme – po ovoj anamnezi. To je još pet minuta.