Besramnost labAratorije

Na stranu što je u bezobrazluku nastupa potvrdila i sve nekompetentnosti, manipulacije, izvrdavanja odgovora, skretanja teme, odsustva ikakvog mišljenja (ako ima čime!) jer to je pitanje „drugih nadležnih organa koji treba da rade svoj posao“, što sve odlikuje i niz drugih „nosilaca vlasti“ već, evo, duže od decenije.

A nisam ni morao da proveravam – i tokom ranijih njenih mandata imala je poteškoća i sa čitanjem napisanog, potpomažući se tegobnim sricanjem. Doduše, zapažao se i napredak u čitanju, a govor bezobrazluka i pre je bio tečniji. Ako nije urođen, onda se to u Skupštini i u onoj famoznoj Akademiji valjda osobito vežba. I šta onda!?

Deo (u inače razdrobljenoj, izdišućoj i za prave informacije uskraćenoj) javnosti i olega neodustajnih u kritici gluposti, bahatosti, osionosti itd. javnih delatnika zapaziće i ovo. I naravno, prisetiće se onog ministarkinog lokalnog partijskog kolege što je otvarao kraljevački aerodrUm, pa onda onog naoko blesavka, ali sa nimalo blesavim funkcijama što je govorio vazduPLOohv, pa telePROMtera ljubitelja klečećih žurnalistkinja, pa istriverske, njujorške vođine dileme između Goce, gaća i bermuda itd… I sve će to postati tema posprdnih komentara, lake satire, usijavanja društvenih mreža, jalovog lajkovanja, nanizanih smajlija.

Na prvi pogled, ta urođena sposobnost da se misli lapsusima iz praznih glava (kad li misle ako onako sprintuju rečima!?) i ne zaslužuje više, nego to olako šamaruckanje. Oni, pak, što s razlogom vide da to nije dovoljno, jer iza toga je čitav niz dokaza, pa i složeni mehanizam koji pokazuje da je „vrag odneo šalu“, povezaće te verbalne uzlete sa manjkavostima obrazovnog sistema, kupovinom titula, diploma… što sve, valjda treba da otklone baš ti, neodoučeni nedotupavci, a lukavi, bezobrazni, ovlašćeno samovoljni (partijsko zapošljavanje i partijska državna strahovlada!) koji se frljaju neusvojenim pojmovima.

I jesu tu, ali samo neki od uzroka koji se, kad se sve sabere, očitavaju krajnjim rezultatom – gotovo potpunim nestankom normalnog, civilizovanog društva, lišenog najtemeljnijih moralnih vrednosti.

Poslužićemo se samo jednom kategorijom kao ilustracijom – stidom! Sramom! Odnosno, njegovim nestankom. Uprošćeno, ali tačno, može se reći da je učenje (i usavršavanje) put i potreba da se izbegne – stid od neznanja. Još prostije, kako se nekad govorilo – da se ne ispadne „glup u društvu“! Ali, šta ćemo kad društva nema. Anomija.

Jezik, pak, govor, temelj je svakog učenja. Gledao sam davno, drugove čiji je maternji bio vlaški i imali su tzv. pripravni razred pre nego što se upišu u osnovnu. I slabiji đaci imali su, za razliku od ovih spočetka teksta, stid od pogrešne reči. Ali, nisu baždareni, kao oni spočetka teksta, da pritom budu besramno bahati u neznanju. I moj maternji govor, kog se ne stidim, nije bio književni, utoliko veća pažnja da ovaj drugi usavršim.

Ali, sada smo došli u tačku kad je na javnoj i političkoj sceni u samom vrhu, moguće da se kaže i uradi ono što ni ludaci u najluđim fantazijama ne mogu da zamisle. A mi, drugi, mirimo se kao da nemamo osećaj kolektivnog stida pred (pod!) svim tim.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.