Bezbednost novinara i TV Mileva

Čuh ili pročitah negde da se usred inflacije domaćih brzopoteznih serija, dovršava valjda, i ona zvana Radio Mileva.

Istovremeno, naređeno je i oma se implementira, da ne kažemo sprovodi – verbalni napadi na mrežama i guste pretnje novinarima u tužilaštvima i sudovima postaju prioriteti.

Evo, spajam ih.

Prvo, šta će nam Radio Mileva, kad se sa televizija, naročito onih sa signalima najšire rasprostranjenim po Srbijici, ne skida naša TV Mileva.

A poruke su joj u osnovi tračoidne i usmerene na sve oblasti naših u svakom smislu sve oskudnijih životića!

A novinari?

Negdašnji obnašatelj ministarske funkcije u toj oblasti i sad dela po istovetnoj mustri, a karikaturalnošću diskursa a la TV Mileva zamagljuje da je baš to u dobroj meri uzrok i ovakvog odnosa prema medijima.

Kao što su napadi na neke od njih takođe samo znatna posledica razrastajuće klime u društvu, podsticane i aditivom tevemilevnosti.

Te hitni postupci dođu naprosto kao čeprkanje po posledicama među rasap-institucijama u društvu gde je razorena i svaka mogućnost preventive i predviđanja.

Od epidemije, preko poplava do – napada na novinare.

Čitam ponovo pismo Koče Popovića drugu Starom usred najtežih dana na Sutjesci: „… Gotovo redovno zakašnjavamo, te vršimo pokrete kad više nemamo izbora, tj. pod najnepovojnijim uslovima. Suviše reagiramo, suviše malo predviđamo. Moramo primiti rizik predviđanja, pa i (negativno je rešenje) manje mnogo od opasnosti prostog reagiranja, na stvari kad su se već desile. Objektivno je nepredviđanje znak većeg pesimizma, bespomoćnosti – i pored samo na izgled optimističkih izjava: ne mogu nam ništa…“

Samouporedivim sa Titom, našim savremenim titi/ći/ma niko se ne usuđuje da ukaže na gotovo apsolutni nedostatak predviđanja i preventive.

Ne ide to uz poltronsku pamet i ulagivačka usta.

I više od TV Mileve – isti taj soj lažniih demokrata i jevropejaca koji se znao rugati novinarskim titulama iz bivšeg sistema poput one novinar je društveno-politički radnik umiruju savest izmišljotinom da su oni sad službena lica u rangu advokata, sudija, tužilaca i, kao šlag na savest – policajaca.

Pa paktirajući visokim mestima u policijskim komisijama za otkrivanje ubistava kolega, bivše perjanice bivšeg slobodnoog novinarstva dodaju bivši časni obraz na oltar umirivanja savesti pravosunih i policijskih organa.

Kao obol njihovom taktiziranju nepostupanju, opstrukciji… nad čime se vije zamrljni crni barjak po više decenija neotktivenih kreato(u)ra smrti kolega po peru.

(Ne bih ništa od ovog iznad skraćivao, premda mi ostaje oko 1.000 slova do kraja. Nastaviću ove redove sopstvenog uzbuđenja – skoro takvog kao ono TVM-ino, kad je pogodio još milion špriceva!?) i zamoliću i urednike da tekst prošire nauštrb ove napuštene kuće.)

Rasap obrazovnog sistema, korozija i trulež najelementarnijih moralnih i civilizacijskih principa nije sada počeo, traje još od kraja 1980-ih.

Ali, sada prevršuje meru i naramak koji se sada baca na tu otužnu i prljavu gomilu bezobrazno je maštovit.

Nastupi naše TVM nisu samo besprizorno vređanje novinara (i građana) već i promocija oficijelnog podjebavanja u najčistijem primitivnom vidu, u duhu pijaca, kafana, šatri, konačno u maniru Radio Mileve što se svakominutno presvlači u TVodore.

I, ima nešto još gore od toga, što se dešavalo u trenutku kad je TVM bila premijer, pa i kasnije, kad je gomila okolopremijerskih beskičmenjaka, uveliko na sva tv-zvona promovisala besprimerni kukavičluk, bez ikakvog otpora vređanju sa najvišeg mesta.

Kad sam dušu probao 2015. da spasem s mnogo strana prigušenim vapajem-projektom pod nazivom – Premijeru, ne deri se na novinare, nismo ti mi ministri.