„Bivala“ mesta

Taj nanos tuge bio je i sad je slojevitiji od samog značenja reči.

Zemlju, domovinu što se u tim mesecima raspadala i čija je parčad padala u krv da bi se u njoj rastvorila u nezamislive otrove međusobica ovdašnje „braće“ i braće, tamo u Slovačkoj zvali su „bivala Jugoslavija/SFRJ“.

Prosto, BIVŠA tako glasi na tom jeziku.

A mene je „progonilo“ što ista naša reč prvo podrazumeva – trajanje, postojanje. Bivala, bivala, trajala, pa je nema. Ne biva! Nestala, umrla (zomrla, rekli bi tamo).

I, nemato veze sa tzv. jugonostalgijom. Već si i ti bivši, gotovo nepostojeći, jer si za deo života obezbedio lelujavo – postojanje u nepostojećem!

Malo je za utehu, ali neki toponimi, imena, uprkos tome zrače neku otpornost i bivaju i dalje.

Uprkos svemu. Ne, ne mislim da nešto prosto postoji dok postoji u sećanju, kako se često kaže tužnim povodima.

Jer, sećanja, nisu samo lična premotavanja filma iz sopstvene i kolektivne prošlosti. Bivalo je onih koji tvrde – dobro sam poznavao jednog – da je svaki ljudski čin emitovanje, nekad čak i ovaploćenje izvesne energije.

Pa su i naša sopstvena sećanja njeni jači proboji među sijaset drugih energijica što su ih emitovali neki drugi „događaji“ iz takozvane prošlosti.

A izgleda da se oko nekih „bivalih“ činova, događaja okupljaju i udružuju „sličnovetne“ energije drugih. I probijaju u svest i pažnju i onih koji nisu sami osetili tu frekvenciju „sećanja“.

Kad idem Srbijom autom, posle sedamdesetak kilometara slušam omiljenu stanicu, posle „vrtim“/tipkam radio da čujem pomesne (rekli bi crkveni ljudi), da osetim duh „lokala“(rekli bi endžioovci).

Na nekom polurevolveraškom radiju u Zaječaru slušam reklame. I ne jednom, za razne nove uslužne „firme“ daju zanimljive adrese.

Tako se lokalna piljara, ili prodavnica mobilnih, zubarska ordunacija itd.

UVEK nalazi „pored“, „preko puta“, „nedaleko“ od nečeg „bivšeg“, „bivalog“ po pravilu nekad mnogo većeg i značajnijeg – preko puta nekadašnjeg „Simpa“, blizu bivšeg „Arsenija Spasića“.

Kad smo već tu – pisao sam ovde – autorka jedne monografije „građanske“, ne „ratničke“ istorije ove varoši, na promociji reče da ta istorija prestaje 2006.

Tada je završena „deindustrijalizacija i počela privatizacija“ Zaječara.

Sve je razvaljeno, razgrabljeno, pootpuštano, ne radi, ostalo je samo da bude bivše, kao adresa za marginalno.

Samo se ona energija probija u nove adrese.

Da li će se potomci/pitomci pitati otkud ta imena? I šta je to što se tako zvalo, kao što sad u Beogradu „zrači“ Rospi ćuprija iako više nema ni „rospija“ ni ćuprija.

Dr Miodrag Zec onomad to teranje (potiranje!) postojećeg u bivše, ne samo iz ekonomskog ugla, objasnio je tezom da je „naša privatizacija bila – juriš izvršnih sekretara“.

Razjasnio mi je da ne misli samo na one partijske funkcionere čije se „rado mesto“ tako zvalo, nego kao i ja, na sve negdašnje moćnike, najpre prvake službi… pa do privrednih predstavnika u inostranstvu…

Oni nisu postajali bivši ritmom kojim je njihova zemlja postajala „bivala“.

Da li se bez njih moglo unaprediti mnogo toga bivšeg?