Blatna bujica (1)

Nego, šta ću siroma’ – rizikujem da se na mene ljutnu prijatelji i poznanici, glavni junaci ovog tekstića. Uz to – još jedna „uvodna napomena“ više zbog onih koji „plaše mečku tajkunima“ i izmišljaju Miškovićeve plaćenike i novine, pa me samo pominjanje njegovog i firme mu imena, svrstava među te nepoćudnike. Čoveka sam, priznajem, u poslednjih 18 godina pozdravio na nekim skupovima nekoliko puta, a dvared i učestvovao u razgovorima iz kojih su „ispadali“ intervjui, potom objavljeni.

No sve to je nedovoljno da se onomad delom žurnalističke čaršije pronese glas da sam mu možda ja pisao upravo objavljenu knjigu „Ja, tajkun“. Kao da iskusan čovek, bivši omladinski rukovodilac, član vlade ne ume sam da napiše knjigu nego neko mora da mu je piše. Kao nekima drugima!

I, ‘ajdmo već na Jama. Da, tako se zove ne neka rupa, nego brdo iznad sela južno prema Zaječaru. Ono mi je godinama bilo interesantno po onom čega više tamo nema – išli smo tu na školske izlete, sankanje, bio je teren lokalnog fudbalskog kluba. Zanimalo me, naročito i ime brda – nominativ nije Jame, već baš Jama, ali kad svakog Vražogrnčanina, posebno starije, pitaš gde su bili, kažu „na Jama“. Kao da se čuje ono starinsko jamah. To, pa i ime drugog potesa Pivnice, za koje važi isto „bio sam na Pivnica“, a ja opet čujem i ono h na kraju, sigurno govori o pretpostavljenom poreklu meštana. Slično kao kad se u reči „dete“ kanda čuju dva E, ali ono drugo liči na J.

Poslednjih nekoliko godina je (su) Jama interesantne po tome što je, posle raznih privatizacionih radnji tu, ali i na velikim površinama oko Jama, Delta agrar podigao, i dalje diže ogroman voćnjak. I već zapošljava dosta meštana iz prepolovljenog sela koji su bili ne teško, već bezizgledno „zapošljivi“. Voćnjak počinje da „hrani selo“. Ali ne lezi vraže, ove zime počinje da ga hrani i nezadovoljstvom i gnevom. Poplave za koje je decenijama, uz trovanje, bila „zadužena“ Borska reka sad stižu sa Jama. Iz voćnjaka?! I to nisu više bujice vode koje ne mogu da prime inače zapušteni kanali, već – bujice žitkog blata. Na brdu više nije travna utrina, već kultivisani voćnjak iz kojeg se spira zemlja i žitka masa puni centar i brojna dvorišta. Diže se voda, diže se sadržaj septičkih jama.

Čujem, spremaju se tužbe protiv „voćara“. Velim: ali, sa Jama je plavljen centar i 2010. kad nije bilo Delte. Da, ali to je bila samo voda, a sad je i žitko blato. Ali, i tad su odvodni kanali – kao i širom Srbije – bili zapušteni i ta „samo voda“ dizala je fekalne vode iz septičkih jama. (jamah!)

Srbija je dobila u Vražogrncu još jedno teško „bujično pitanje“ – šta je u poplavama starije – voda ili blato. Na to, vidim, ne može da se odgovori u jednom tekstu. Stavljam keca uz naslov.