Četiri migavca

Čim sam napisao naslov, zapitah se je li ispravno migavac, ili žmigavac i rekoh sebi ostaviću kako sam napisao, sigurno će ispasti da „može i jedno i drugo“ što je sve češće objašnjenje jezikoslovaca. Kopkalo me da proverim, i – tako i bi!

Ali, mnooogo veći razlog za brigu (svih) je ovo s čime nastavljamo. Prošlih dana smo čuli dve slične vesti – onaj jedan mlađani vozač ludog automobila kakvi se prikazuju u beogradskoj „silikonskoj dolini“ u Ulici Strahinjića bana što je nagurao čak tri auta u baštu kafića, pobegao sa lica mesta. Odmah potom, neko sličan je kod groblja Orlovača gotovo pregazio policajce koji su hteli da ga zaustave i – „kidnuo“.

Najviše sekiracije, međutim, grešna mi duša, hvata me od toga što me ova dva-tri događaja uopšte nisu začudila. Oguglavamo na sve, pa i najdrastičnije vidove nasilja, bahatosti, osećaja svemoći i nekažnjivosti. Očekijemo ga.

Nasilje se svakosatno, nezaustavljivo i istrajno promoviše sa samog vrha države, pri čemu nota bene, ako se misli da je vrh oličen u predsedniku, i sama ta činjenica je ustavno nasilje. Po njemu, sirotanu Ustavu, šef države je najmanje – vrh države. Vlasti.

Teško ćemo, sve teže, iz toga izaći, neprestana promocija daje rezultate, nasilja i afera je sve više, a odgovornosti za njihovo isterivanje na kraj – sve manje. Svuda, u svemu, na sve strane. Tužilaštvo i sudovi rade po principu – gde On okom, oni skokom.

U takvim okolnostima, čovek prikoči (neispravno) kad je u ulici s prvenstvom pred svakom nižerangiranom što se u nju uliva, jer viđamo – auto poput onog iz Strahinjića bana bahato izlazi, ne osvrnuvši se, bez „svetlosnog pokazivača pravca“ kako bi se „stručno“ reklo.

A, indikator svega su ta famozna – četiri migavca. Dobro, ima slučajeva kad se moraju uključiti i na nepodesnom mestu, kad se auto skloni da ne remeti saobraćaj ili kad se recimo na parkingu, time naznači da ćete se brzo skloniti.

Ali, ovde, kod nas po ulicama, pored kafića, po ćoškovima, po desnim (tako potpuno zauzetim) trakama videćete na stotine automobila koji blinkaju „sve u četiri“ bez ikakve ideje da se ikad pomaknu. Naravno, „prošarani“ su onim koji ni to ne uključe.

Četiri migavca za nesavesne a bahate su nešto kao – opšta amnestija od svega. Uključio, umirio savest, kao fol poštovao zakon ne poštujući ga, kao fol preduzeo nešto, a ustvari narugao se i zakonu i drugim, savesnijim ljudima. Zato mi se ponekad čini u drastičnoj instanci da se među „izvršiocima paljenja“ četiri žmigavca kadgod im se i gdegod im se prohte, nalaze svi oni potencijalni, ma ne potencijalni, stvarni nasilnici koji uleću u kafiće, gaze ljude, „šire“ kriminal. Ti migavci su „pokazivači“ toga.

A i država liči na to: kao da je pod četiri migavca, stala, a ne zna gde i gde će, kao poštuje zakon ne poštujući ga…