Crno-žuta anarhija

Pogođena je i ovom mišlju tada aktuelna meta. I ekološka i socijalna. Malo se toga za sve ovo vreme kod nas promenilo – „sađenje“ mladog čuvara reda sad ima paralelu u partijskom zapošljavanju, naravno, ne samo u policiji. A bukvalne seče dragocenog „ružnog drveća“ su na svakom koraku, gde se ko seti.

Nema novogradnje koja neće drveće, čak samonikle šume i parkove, zameniti zidurinama i betončinom. Čak je i po urbanističkim pravilima, i kad bi se poštovala, zelenilo na pogodnom građevinskom zemljištu svedeno na zanemarljive procente.

U dva navrata sam poslednjih meseci kao „neugledni tviteraš“ otkucavao i neke primere „osvećene seče“. Eno, na kraju Zemuna prema Batajnici niče crkva međ posečenog drveća. A na vrhu Banjičke šume već duže je jedan hramčić utonuo u zelenilo, nesumnjivo dignut na – krčevini.

Renoviranje parkova, izgleda, po pravilu ide ka smanjenju travnatih i zemljanih površina u korist betona i popločavanja. Eno, parkić na Crvenom krstu, nedavno renoviran (nije za vlasti Malog, primer nije „mrziteljski“!) u kome je bilo prilično zemljane površine, ali nije obilovao nekom razbarušenom i negovanom travom, posle uređenja ima više betonskih ploča nego pre.

Umesto drveća, u nas se izgleda najradije „sade“ (dobro de, i policajci – pa, dobili smo čitavu plantažu hibridnih, komunalnih) oni metalni stubići često sa prečkama između njih, nekad bez pregrada. Znate one u boji Austrougarske monarhije – crno-žuti. Ali, ne znače monarhiju – već anarhiju pregradnog metala. Anarhija, jer su na svakom mestu za koje bilo ko smatra da treba uvesti zabranu.

Moglo bi se reći da imaju svrhe. Ali, dobra namera da se njima spreči nekulturi da pr/e/olazi tamo gde kultura ne bi ni pokušala samo govori da ovog drugog manjka. Dokaz: gledao sam mnogo podviga savesnih stanara koji oko svojih zgrada, bez „Zelenila“ ulepšavaju sebi okolinu (i život) lepim „neinstitucionalnim“ parkićima. Ali, često ih ograđuju cevkama i žicom. Ima tu nešto ćepenačko, što se jasnije vidi na zelenom Dedinju i Senjaku gde „elita“ isto to radi. Zidurine!

Nije stvar samo u tome da je žuto-crno stublje ružno – isto se može reći i za one kit(č)njaste, „fensi“ ogradice gde je sve baš leeepo sređeno. Možda su lepe, ali nisu žive, a greju se i zrače. Pogledajte zeleno ostrvo u Krunskoj, gde takođe „elita“ večerima izvodi „na ispišu“ svoju kučad.

Stubići su merna jedinica za mnogo toga. Eto, naši EU-integratori (i statistički) mere koliko smo pravila i zakona „implementirali“ (zasadili) u tople leje EU-agende (rokovnika sadnje). A ja kažem – u Evropi ćemo biti onda kad ne bude stubića. Ili bude žardinjera nepretvorenih u smećare. I nema tog Junkera i Hana koji će odrediti rok – određuju ga crno-žuti. Stubići.