Foto: Radenko Topalović Da nastavim/podsetim: voditeljka je rekla da će sahrana biti tad i tad po SRPSKOM VREMENU.
A ja sam komentarisao, zakerao i filozofirao o temi šta je i kakvo je to naše specijalno, identitetsko čak – vreme. Glavna teza: ono je zgusnuto i kreće se u smeru suprotnom od kazaljke na satu. A u političkom smislu, to ipak ne znači da ide ulevo. Naprotiv. Zgusnutost „kontra vremena“ je taj višak ovdašnje istorije koja „se ponavlja“.
Ono se, videli smo u godinama dok „smo orali more“ (P. Palavestra) meri i godinama „koje su pojeli skakavci“ (B. Pekić). Kad ga oni izedu (sad ga i bukvalno i prenosno jedu SMRDIBUBE) u tu crnu rupu upada „u celini i celosti“ (Ž. Obretković) ta zipovana ili rastresita komadeška vremena i nestaje. Pa nam je „vreme stalo“, pa balavimo o „tragediji i farsi“.
Nikad ne prokljuvimo da nije vreme, već da smo MI retrogradni i stali, pa je ono, siroto, možda takvo pre svega zbog nas. Možda ni kiselo drvo „nije tako kiselo koliko smo sami prokisli“ (B. Andrejić).
Opa, ovo će možda i da se utroji još jednim nastavkom, ali da vidimo šta je još to vreme, čije je i kako se još meri. Ko je njegov sopstvenik i da li kad govorimo o njemu, mislimo samo na – prolaznost? Postoji li i neka geografija vremena?
Ne znam ko je to prvi rekao, miriše na tržišnu (lesefer), sada liberalnu ekonomiju da je „vreme novac“. I po Marksu, a danas i po kućečistačicama i bebisiterkama npr. određuje satnicu, satninu i dnevnicu. Ali, iz tog ugla, ono je i mnogo više – i kreativnost, i mašta i duhovitost i duhovnost. Kreativna igra, dokolica. Iskušenja slobodnog vremena (R. Božović). Negde u prikrajku bili su i „potrošači vremena“, a sa potrošačkim društvom njih ima sve više.
A jednom, može biti da je bila 1977. godina, (mi) se desilo ovako. Sretne me na ulici poznanik/prijatelj tada, kao i ja, i mladi i pesnik Andrej Jelić Mariokov. I veli, ti imaš pisaču mašinu, mogu li da dođem da mi prekucaš rukopis (prve) zbirke (Ranih godova trag). „Odvojim vreme“ za to i evo ga s rukama u džepovima, nigde rukopisa. Čitavu knjižicu mi izdiktrira recitujući! Ona mi nije pri ruci, ali svedočio sam toj nekoj kreativnoj potrošnji vremena, a iz čiitave zbirke godinama pamtim samo jedan, ovde samouklopljiv stih iz pesme čijeg se naziva ne sećam, osim što znam da je posvećena pok. legendi Brančilu Petroviću: „ti još teško buncaš SKUPO VREME traćiš“.
Oni, pak, novomislioci i lajfkou/(l)čevi nas ubeđuju da je vreme „jedini besplatni resurs koji nam stoji na raspolaganju“. A mi, kao, ne znamo da ga hendlujemo.
No, verovatnije je da je stvar obrnuta. To je u svom romanu užeizbornom za Nin(inu) nagradu pre koju godinu dobro zapazila kolumnistkinja Danasa i multiumetnica Nina Savčić. Ne, nismo mi vaučerski akcionari vremena. Ono je naš sopstvenik. I to uočavamo kad ga poistovećujemo sa prolaznošću.
Pa kaže: „Pola jedan. Nekad vreme kao da nam visi obešeno nad glavama, preteći visi na nevidljivom koncu i ne pomera se. Učini nam se da se približilo, da je za milimetar niže. Ali nije… Tako lebdi dok nam silovito ne tresne na glavu. Obruši se na nas. Podmukli vlasnik svega našeg. Vreme. Jezivi hiroviti sudija. Tik-tak, tik-tak, tik-tak…“
I, više od toga. Ako ne bude atomskkog rata i, kako se planira, roman izađe na ruskom, umesto reči VLASNIK biće još tačnija – HAZJAJIN.
(mora da se nastavi..!)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
