Decooo, šta?! radite!!!

Sviđa mi se njegov osmejak, radi i upoznaje rad kroz igru, ne bih voleo da neko preduzima mere jer možda krši poslodavačka pravila. Ne bih voleo da neko oca/brata optuži za zloupotrebu dece.

Slika druga, dve nedelje starija: U seoskoj prodavnici bratić i sestrica, sličnog uzrasta kupuju pivo, nešto sokova i grickalica.

Svakom sleduje gajbica-nosiljka sa šest staklenih polakilaca u jednoj i nešto lakša najlon kesa u drugoj ruci.

Kao da drži ravnotežu, ali odoše do kuće prilično nahereni i opterećeni.

Razumna (posebno u selima, mada je i tu sve više retkost) ideja da usluže roditelje, porodicu, ili goste i nadničare, devalvirana je težinom nabavke. A posebno – pivom!

Pivopijama ono smanjuje kapacitet razmišljanja da taj posao nije baš za decu.

Slika treća, od pre mesec i po: Jedan od ređih mladih aktivnih poljoprivrednika (i radnik u poneizvesneloj firmi) ima omanju mobu – ubacuje se sa prilkolica balirano seno u suvotu.

Dvojica rmpalija i dečak, rođak od 17 godina (kad sam pred pisanje ovih redova pravio dvočlanu fokus grupu o radu dece, njegov otac kaže „ja sam sa 16 po čitav dan kopao za nadnicu i to onu tvrdu zemlju u M“).

I, vlasnikov sin od 9 koji, igrajući se privlači bale na vile onog rmpalije. Ne svaku, nego kad mu zgodno dođe. Nije teško, ali je prašnjavo, i kanap hoće da poseče ruku bez rukavice.

Pobrkali su mi se u glavi stavovi o radu dece, fokus grupa je zaključila da treba da pripomognu, primerenim poslovima, dodajem pet kila piva nipošto.

Možda je (malo skraćeni) odgovor Miroslava Mike Antića prejak i previše konzervativan za moj stav, ali blizak mi je, priznajem… A vi?

Protestna pesma

Svašta umem. / Stvarno umem. / Samo – sebe ne razumem. / Ja čuvao, ljudi, ovce / tamo negde nakraj sveta, / mojoj deci kajmak smeta, / luk im smeta… / Sve im smeta. / Ja do škole pešačio / i po kiši i po snegu, / moje kćeri ko princeze, / ko da se u svili legu: / jednom šmrknu, / dvaput kinu / i beže u limuzinu.

…

Ja krčio s ocem šumu. / Plik do plika dlan mi ospe. / Mome sinu – gospodinu / teško i da đubre prospe. / Kad mu mati nešto reži, / mislim: žensko pa nek reži. / A on: odmah kupi stvari / i od kuće u svet beži. / Još mi žvrlja neka pisma / oproštajna, / puna bola. / Ispadnemo pred njim krivi / mi i škola. / Traži novac, kuka, moli, / – nema čime stan da plati, / a ja šašav, pa ga pustim / da se mirno kući vrati. / I sve drugo divno umem, / samo – sebe ne razumem. / Sve sam ovo za njih steko. / Niko hvala nije reko. / Ko da moram da se zboram / i da leđa večno krivim / zbog prinčeva i princeza. / Ko da samo zato živim. / A ja živim, jer se nadam / da me i sad negde čeka / jedna šuma iz detinjstva / i vedrica vrućeg mleka, / i tišina ispod brega, / i plav lepet ptičjih krila, / i ogromne žute zvezde / kao što je moja bila.

…

Išao sam i ja u svet / bez režanja, / bez bežanja. / Išao sam da odrastem. / Sad sve mogu. Sad sve umem. / Ali šta mi sve to vredi / kad sam sebe ne razumem.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.