Deda Čeda

Naime, i sad se po društvenim mrežama vrti snimak sa šaljivom narodnom pesmom, iz Vražogrnca Rasle tikve na bunjištu. On u duetu (bila i ploča) sa Stojanom Pešićem, obojica tada oko 70.

Tom fenomenu, kumovao je Minimaks, lansirajući duet zbog posprdnosti teksta i izvođenja pesme. A opet, „odavde gledano“ taj kolega, delom svoje popularne karijere, nije bez zasluge što se u potonjim decenijama zapatio, a sada doživljava kulminaciju, trend u kome je uzdizanje posprdnosti dečja igra u odnosu na javnu zabavu temeljenu na nasilju, bezobrazluku… (Na mrežama je i snimak iz emisije na TV Politika – postojalo je i to – kad njegovi sagovornici seire nad dobroćudnom Šešeljevom dosetkom o klanju protivnika zarđalim kašikama za cipele!) Toliko o raspadu iz podnaslova! Kome je naslov sušta suprotnost, bog nad šeširdžijom!

Instituciju Čede Krančića, upoznao sam kao, za nas decu, deda Čedu, a stariji su mu dodavali – bolničar.

Uprkos strahu, zapamtio sam prvu injekciju u seoskoj ambulanti po bezbolnosti. Vešta šaka bez par prstiju pikado potezom je ubacivala iglu u debelo meso.

On je početkom onog veka završio kolarski zanat, šegrtujući kod majstora u selu oko 400 metara od njegove kuće. Ali, strogo se držeći esnafskog adeta da služi majstora i u kućnim i domaćinskim poslovima, a svom domu odlazio samo nedeljom.

Put ka bolničarstvu trasirao je posle Drugog svetskog rata kao član dobrovoljačke ekipe za istraživanje i iskorenjivanje endemskog sifilisa u negotinskoj Krajini.

Popustilo mu je zdravlje za kolarski posao, oprobao se kao berberin, ali iskustvo epidemiologa uputilo ga je ka zdravstvu.

Pritiskao je političke i zdravstvene organe da mu dozvole bolničarski kurs, pa u tome i uspeo u tada popularnim večernjim školama, koja nije organizovana samo za njega kako je prvo želeo.

Bio je prvih šezdesetih uticajni agitator i organizator dobrovoljačke gradnje seoskog vodovoda sa domaćeg izvora.

Dvadesetak javnih česama pitke vode predupredilo je sve upornije zagađenje bunara pojačanim otrovima iz Borske reke.

Ponegde i sad stoje betonski stećci ugašenih česama, na nekoj je mogla da stoji, a nije i spomen ploča deda Čedi.

Mi mladi smo mu uzvratili simboličnim izborom za seoskog kneza na prvom festivalu Vražogrnački točak.

Ovaj kratacki portret slika ono o čemu se mnogo priča, a malo ga ima – nesebičan rad u javnom interesu!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.