Deformisana normalnost

A prilično je nedotupava, ma… glupa. Socijalnim vlastima, pak, bliža su srcu ona udruženja koja tu skraćenicu ističu nego ona sa kreativnijim imenima. Pa zato mnoga ističu tu „skraćotinu“.

A ona znači – mentalno nedovoljno razvijene osobe, gde reč OSOBE, kao u policijskim izveštajima, služi kao „zamena“ za – ljudi, mladi itd… Ova se „moja“ zove skromno MNRO Pančevo. Ali podvižnička je, jer je čine baš udruženi roditelji i rođaci onih kojima je za život potrebna podrška. Pa se za njih koji su „u stanju potrebe“ (još jedan takođe glup izraz koji se i na fakultetima uči!) ne može reći da su štićenici, nego i tada da su, štaviše – polaznici, članovi udruženja.

Iako sam im pre dve godine rekao da me, kad potroše to što donosim, slobodno podsete da se „zanovi“, nisu podsećali, a sigurno su potrošili. Rekoh, srame se da podsete. Te danas ću, te sutra ću da nazovem, da „razbijem sram“ i učinim to baš tog četvrtka. Bilo ih stid, kažu, ali lepo što smo se čuli, baš danas naveče imaju izložbu u Studentskom kulturnom centru, zbog čega su članovi/štićenici presrećni. Ne, nije u Pančevu, tamo je ugašen studentski centar(!), nego u Bgd.

Odem, odnesem, pitam za autora izvanredne foto izložbe, kad ono – sveštenik. Otac Čeda Milosavljević, „diplomirani“ slikar. Upoznajemo se, taman da kažem „a vi ste umetnik poput mog poznanika, đakona Nenada Ilića“, kad nailazi glavom, mantijom i bradom baš on. Da otvori izložbu! A na fotografijama – napisao sam o tome beleškicu u Danasu – portreti članova/štićenika. Mahom u kostimima predstave „Romeo i Julija“ koji su sami, na ushit svoj i publike, nedavno strpljivo pripremali.

Govori Ilić, a na utišani telefon stiže mi poruka od mladog vunderkinda „odlivenog“ u Dojčland, Radaka, s kojim se retko dopisujem, a o čijoj je knjizi pre dve godine govorio baš otac Ilić. Koliko koincidencija tog četvrtka. Više od podudarnosti, svakako.

Otac Nenad govori odlično, duboko. I poručuje – prepričavam i pridodajem – fotke oca Čede kao skice za ikone, za razliku od njih koje „u svetlu krajnje svetlosti“ naglašavaju lik Božiji, upečatljive na crnoj pozadini svedoče o dubini ljudskosti portretisanih. I ljudskosti i božanske lepote u svakom liku. I važnije: uprkos uobičajenim kanonima lepote, užurbanosti sveta po kome batrgamo i koji deformiše ljudskost u svima nama. Pa je previđamo i u ljudima poput onih sa Čedinih fotografija. Da, taj kontrast je jači: ljudskost MNRO-vaca, koje i „sopstvena skraćenica“ potcenjuje, nasuprot naše opšte raširene deformisane ljudskosti.

Često citiram jednu Mitketovu dilemu pokušavajući da odglumim glumu LJube Tadića: „More… a što se pa ja – ne utepam!“ Tog četvrtka, pod naglašenim ovim kontrastom i pred božanstvenošću portreta, u glavi sam to odglumio ovako: „More… a što se pa ja – ne zamonašim!“