Dekadencija nadimaka

Jer, to uz obrazovni nivo i duh sredine podrazumeva i „praćenje sveta“, štagod i kakavgod taj svet bio, ali i duhoviti i kritički odnos prema njemu.

U sada više nego prepolovljenom selu što negda beše i varošica, kult/ura nadimaka, na mnogim primerima, bio je nešto pre sedamdesetih prošlog veka na baš visokom nivou. Dakako, bilo je i onih izvedenih iz imena ili prezimena, ili naziva rodova koji još traju pa je npr. Mrle bio iz roda Mršića, iako se sam nije tako prezivao. Preddrugorasvetskoratne godine don(v)ele su doseljenike (činovnikke i džandare) „iz preka“ pa su Timočanima njihova neobična prezimena već zvučala kao nadimci i takva se prenela do danas, ako imaju žive potomke.

Još neprekinuti – ali pretvoren u talasić – talas ekonomskih migranata iz južnijih i malo istočnijih krajeva, kad god je u lične nadimke pretvarao nazive rodnih mesta dođoša. Pomenuću samo Vrmdžu, koja je i sada poznata po ekološkim i održivorazvojnim novodoseljenicima. Ona se kao nadimak petvorila u Vrndžu koji su ponela braća, moji vršnjaci. Ali, te predsedamdesete! Najbolje su reprezentovale korak sa svetom, želju za njegovim upoznavanjem, strašću za učenjem.

Školarci, viskokoškolarci, magistranti i doktorandi, kojih tada nije bilo malo, donosili su iz mesta gde su učili taj novi duh. Ali, duhovitost nadimaka ne bi se primila u toj sredini da i ona sama nije bivala sve obaveštenija – jako radništvo, službeništvo pratilo je duh vremena. A da ne pominjem bioskop tri puta nedeljno, gostovanje pozorišta, potom i estrade, rad kulturno-umetničkog društva, biblioteku, prodavnicu štampe… tribine koje su držali najpoznatiji novinari i javni radnici, koji nisu, kao sada, bili poznati samo po tome što su poznati, nego su ih ljudi čitali, slušali na radiju (potom i gledali na TV).

Tako su se rodili nadimci, poput Roki, Česmen, Hemingvej… Najbolji primer u tom trendu je – Makartur. Ljudi su još od korejskog rata (Daleki Istok) znali za američkog šefa korejske vojne operacije generala Mekartura. Pa su malo povražogrnčujući za jedno slovo njegovo prezime Makarturom nazvali čoveka čija je kuća bila (pretposlednja), najdalja od centra u kraju zvanom Istok.

I, gde smo sad!? Ima jedan zanimljiv privrednik u selu, pominjao sam ga jednom ovde. Između ostalog, zapošljava nekoliko desetina mladih u IT-sektoru. Ali osim toga, udomljava napuštene životinje, pomaže nesebično i materijalno mnogima. Nedavno, baš na ostatku tradicije Točka kaže jedan, s pravom da bi tom čoveku „trebalo podići spomenik“, kome i kako je sve pomogao. Kad li, onomad čujem od lumpen-ljudi, takoreći polusveta što vazdan piju pred prodavnicom kako su mu nadenuli – Muzara. Kao svi ga muzu.

Darodavalaštvo nije pomoć, nego izmuzavanje i iskorišćavanje. Empatija, saosećanje je – negativna osobina. Za sprdnju! Debela dekadencija nadimaka. Možda je primer usamljen. Ali mora se znati – to je taj „drugi pogled“ – taj polusvet je poslednjih godina/decenija – blizu statističke većine. Ne samo u ovom selu.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.