Mnogo sam „mastila potrošio“ na primere ponosnog neznanja i gluposti svud oko nas. Na ono što je Momčilo Đorgović – to sam već isticao – zgusnuo u sindrom po kome Srbi cene VRLINU NEZNANJA.
Primera je tma, no se čini da tušta onih sitnih što samo dobro odslikavaju sindrom sve češće nalaze adekvat u krupnim, važnim, katkad i sudbinskim. I to do mere da se više ne zna njihova uzročnoposledična veza. Da li se u narodu šire tako što se stimulišu „s vrha“, sve u interesu dobrobiti građana, ili su pak „na vrhu“ popularni jer se zna da baš „narod to voli“? Pa su zgodni za grdnju „onih“.
Još kad je sve to bahato, nametljivo, isključivo, bez trunke upitanosti i sumnje da li je sve baš tako. Jer, budimo pošteni, neobaveštenost nije jednaka neznanju, ali osnov(a)na pristojnost zahteva da se s njome bude obazriv. Uz vrlinu neznanja, dakle, imamo i – drskost neznanja. I neobaveštenost o sopstvenoj – neobaveštenosti.
Pitaš prodavačicu da li imaju i gde stoji sočivo, a ona se izbeči i izdere na vas – ali, gospodine, ja i ne znam šta je to sočivo. Drugi ne znađaše šta je kefir.
Solidan i dobro obavešten mladić (informisanost nije uvek znanje) piše stručni rad uz literaturu na engleskom i prevodeći ispisuje divnu, ne rugam se, novu „srpsku reč“ – postupačno. Baš je lepa, ali on nije imao u vidu da već postoji „kontra“ za brzo i odjednom i da glasi – postupno. Ovih pa dana, možda u želji da „ispoštuju“ ovakva zakerala, korisnici ptičjeg EU-novogovora sve češće upotrebljavaju reč saradljiv valjda da izbegnu – kooperativan. A nisu se setili, recimo – predusretljiv!
Ali, ona drskost i razmetljivost: primetili ste da često o nečem najviše znaju oni što malo znaju ili ništa ne znaju. Često sam taksistima govorio da me ne čačkaju o politici, jer nisam upućen kao oni. Jer sam – politikolog. Jedan poznanik mi jednom kaže kako se „bavi Teslom“. Zainteresovao me jer se Teslom ne bavim, ali sam pročitao petnaestak knjiga o njemu, pa da mi koju preporuči. Kaže, a ja prepoznam, čitao onaj feljton u novinama, ali nije izgovorio reč feljton koju ne zna.
Moja lucidna i „samoedukovana“ baba je takve eksperte zvala „znajačI“. I, kako je u govoru tog kraja uobičajeno, intonacijom, i odglumljavanjem naglašavala – podsmeh. Još je to ruganje podvlačila specifičnim neodređenim „trećim licem“. Veljaše: „zbralo se (golemi) znajačI“. Ne, „zbrali se“ (sakupili se) već „sakupilo se“. A belćim je i reč izmislila za tu potrebu – jer u „Rečniku pirotskog govora Dragoljuba Zlatkovića za „pravog znajačA“ kaže se – znavoran.
Te tako i Veroljub Arsić, onomad u Skupštini, uklapajući se u trend uspostavljanja diktature drskosti i podsmeha i omalovažavanje opozicije kaže – neću za taj podatak da kažem – egzaktan, nego srpski: precizan. Praecisus, lat. = tačan.
Golem znajač!
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
