Divlja stanica

Ne sumnjam previše u rezultate, ali im i ne verujem odviše. Inače, sporo se i komplikovano organizuju, nisu ni jeftina.

Čujem, opet, da se za Ovoga rade gotovo svakodnevno uz angažovanje nekoliko stotina anketara.

Zato sam osmislio ekonomičnije istraživanje, bez anketara, samo uz stručne analitičare tzv. fokus grupe koje bi moglo verno da odslika onu, verovatno većinsku Srbiju koja ne putuje privatnim automobilima jer ne može da si ih priušti, plus onu koja je mogla, ali sada teško priuštava sebi kupovinu goriva za kola. (Ako im ih izvršitelji nisu oduzeli zbog neplaćenih rata kredita i lizinga!)

Ovde su samo konture „projekta“, odnosno tizer, („navlakuša“), da se istraživači koje pozivam lakše opredele, a i ne bih da im prepričam baš sve što sam već istražio.

Elem, rasporedimo se na nekoliko sati moji znanci npr. Đole V, Srđan B, Zoran P, Cvijetin M. i moja malenkost na stepenice i oko njih što se sa nadvožnjaka na Autokomandi spuštaju na autoput. Na divlju, a oficijelnu stanicu međugradskih buseva „za jug“.

Ne bismo izbegavali ni partijske lidere, da im odmah sve bude jasnije o tome gde živimo. I gledamo i slušamo šta se priča.

Odmah, in real time, zaključujemo: stanica je zvanično nepostojeća, „divlja“, ali kiosci na njoj imaju struju, znači poput je mnogih nelegalnih objekata u zemlji koji se ipak priključuju na struju i vodu iako su nepostojeći, poput mnogih „državnih“ investicija koje rade bez upotrebne dozvole, slična objektu na vrhu Kopaonika što mesecima svađa ministarstva, a ne zna se ni koliko je čuveni Jutka za to odgovoran.

Pogled na nadvožnjak pokazuje kako je solidno građen, ali nije valjano održavan, pa se niz deletacione fug(n)ne i kroz njih sliva zimi presoljena i prljava voda i nagriza „prednapregnuti“ beton, a kod jačih kiša dopunjava baru ispod stepenica već godinu i po „premošćenu“ betonskim krnjetkom koji je neko odnekud doneo da ne kvasi noge, možda je baš uzeo ispod „strehe“ neke od izlaznih traka gde je zapravo nikad neočišćena deponija, sa toliko mnogo đubreta da ono ometa prolaznike i čekače buseva koji imaju slabu petlju da uredno izvrše nuždu…

A čekači: eno jedne sirote žene, tegli torbu („krmaču“) veću od sebe prepunu robe sa nekog sirotinjskog bg-buvljaka koju će prodati na još blatnjavijem u svom mestu, bolje prolazi onaj mali privrednik što u dogovoru sa šoferom ubacuje kutije s robom koja se istovara usput na tačno određenom mestu u P, treća zgrada od one gde šofer uzima burek dok putnici čekaju, evo policajaca u parovima, grupicama i pojedinačno, čekaju da odu na vikend sedeći bez karte na prvim sedištima iza vozača, tu je i ona ženica koja instruira dete koliko godina da kaže da ima ako ga pitaju što nema „punu“ kartu, eno trojice građevinaca na crno, ne prepoznajemo ih po šlemovima ko min.

Antića i Mihajlović, jer ih nemaju ni na građevinama, nego po ovlaš očetkanim odelima u kojima i rade … (Znao sam, zamisao je duža od prostora, dovršiću sledeće subote…).