Divlja stanica (2)

A sve stojeći u subotnje, recimo, jutro na stepeništu i pored njega što vodi sa nadvožnjaka na Autokomandi na formalno nepostojeću, a stvarno vrlo živu stanicu međugradskih buseva.

(Poželjno videti i tekst iz prošlog broja.)

Kroz šaroliku i neurednu gomilu prolazi čistač sa grabovom metlom, em ofrlje ubacuje otpatke, hiljade pikavaca, u kantu, em pravi među putnicima gomilice da ih pokupi kasnije, ako ih oni ponovo ne rastrve ili ih vetar ne odnese.

To podseća na mnoge projekte za popravljanje stanja u zemlji koji se najčešće okončaju prvom i jedinom prezentacijom i eventualno nekom medijskom kampanjom iz koje se ništa stvarno ne rodi…

Gomilaju se busevi, neki staju i postrance na specijalnom bankinom odvojenoj traci (iako je stanica nepostojeća, u nju se ulaže).

Ukrcavanje je baš usporeno, najčešće je u vozilu samo vozač, vlasnici štede na radnoj snazi.

On prima i putnike i prtljag, ispisuje karte, pošto ih većina nije unapred kupila, a mnogi i nisu sigurni gde se sad to radi i da li gradska autobuska stanica postoji.

Ovde se ne plaća stanična usluga, a oni što karte unapred kupuju postaju kolekcionari obaveznih žetona, iako ste biletaru rekli da ćete ući kod Autokomande, odgovor je da te stanice nema.

Neki vozači ne pišu karte do vašeg krajnjeg dredišta, nego do nekog sela pre njega, našli su neku „rupu u zakonu“ da izbegnu neku obavezu u vezi s pređenom kilometražom.

Snalaženje na svakom koraku:eno, onog studenta što je pošao kod svojih na pranje veša i po paket hrane – sarma najduže traje – pažljivo pakuje svoju povratnu kartu, kasnije će, ako se ohrabri, od saputnika zatražiti da mu ustupi i svoju, jer dotični prevoznik daje popust svakom ko pokaže četiri iskorišćena tiketa povratnih karata.

Ona žena, red iza njega, podbulih očiju od plača, vraća se sa privremenog posla u inostranstvu, i preračunava se da li će od novca što je pozajmila od beogradskih rođaka – divlji taksisti su je smuvali i maznuli deviznu ušteđevinu – moći kad stigne, da plati još i taksisti dalje, do svog sela do koga više nema autobusa kao nekad, pa se na određenom mestu skuplja po četvoro meštana, ako ih toliko bude (i ako ona ikog prepozna) da taj taksi plate „na deljaka“.

Malo su bolje prošle one dve sredovečne drugarice što se izljubiše u slučajnom susretu i zapričaše i tako saznadoše da obe rade slične poslove, jedna u Beogradu pomaže starim osobama 24 sata dnevno za oko 400 evra mesečno, a ona druga u Nemačkoj za tri puta toliko…

Ona lepa devojka sa luksuznom kesom iz luks-prodavnice preko ruke potrošila je teško odvojenu sumu koju su joj dali roditelji da kupi nešto lepo kako bi stekla privid da joj je dobro…

A onaj sezonac, što je krenuo da staroj majci nanese drva u kuću u selu daleko od poslednje linije busa, ždere se što zna da posle toliko dugog puta može ima samo sat-dva da to uradi, pošto treba da „počne da se vraća“ na posao – i pre nego što je stigao. Ima još, ali neću više.