Foto: Radenko Topalović Objavio sam nedavno u ovom listu da je moja odavnašnja „opsesija“ – otrovna komšijinica Borska reka – počela da teče bistra, a da nisam znao – zašto.
Eto, upotrebio sam gornji epitet, iako povodom nje, a i drugih reka (pošto život menja govor više i bolje nego zakoni i lingvisti) ne koristim uobičajeno bistra i mutna, već – gusta i retka. Međutim, i dalje nije bilo jasno, osim što je bistra, kakva je „u celini i celosti“.
Onda sam saznao i ovde o tome objavio sledeću glosu: „BREJKING NJUZ: Bilo je lakše utvrditi nego što sam mislio: bistra tečnost što odnedavno teče kao BORSKA REKA nije voda, nije H2O.
Nema kiseonika, ali zato ima amonijaka. I sulfata, i sulfata, uta-ta!“
Svoju profesionalu bruku tu sam izrazio samo frazom „lakše utvrditi nego što sam mislio“, a stvar je u tome što se na sajtu Grada Bora redovno objavljuju kvalitetni izveštaji o stanju onog što smatramo vodom u rekama.
Što, sram me bilo, nisam znao! I teško da me izvinjava što sam, još ne znajući za to, na jednoj „Šolakovoj“ televiziji pogodio da će ohrabrujuća analiza biti „kad u Borskoj reci vidimo jata riba…“ („…što ne verujem da ću doživeti!“ – ovo je, ne zameram, izbačeno, ali je s tim krajem poruka istinitija!).
Gledajući šta se zbiva oko nas sa zagađenjem, a posebno sa najavama još većeg, gotovo totalnog, apokaliptičnog i potezima vlasti protiv onih što se bune, a posebno sa najavama još većeg, gotovo totalnog, apokaliptičnog nasilja i represije protiv njih, danima me progoni malo podaleka analogija (to sve češće pišem – sličnovetnost!) sa onom često citiranom pesmom, porukom „Prvo su došli…“
Čuli ste, prvi distih glasi:
„Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista“.
I tako dalje…
Pesmu je napisao, protestantski sveštenik Martin Nimeler, koji je bio nacionalsocijalista.
A kasnije, kad je video na šta se sprema Hitler po preuzimanju „svih poluga vlasti“, razočarao se i završio u logorima Zahzenhauzen i Dahau.
Tekst ima nekoliko verzija, a pojedini stručnjaci i istraživači veruju da izmene nisu dolazile širenjem među „publikom“, već da je pojedine pravio sam autor.
Osećaj sličnovetnosti ove pesme sa našom ekološkom situacijom danima je u meni rastao i narastao do ideje da se redosled „dolazaka“ u Nimelerovoj belešci (po verziji uklesanoj na monument u New England Holocaust Memorial, Boston) može izraziti našim starim i novim „dolascima“ zagađenja po živi svet u Borskoj i okolnim rekama.
A, naravno i dolascima po ljude, čak i da se oni u tekstu ne pomenu. (U sledećim nastavku „dorađotina“ Nimlera)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
