Foto: Radenko Topalović Slučajno, u jutro pisanja ovog teksta na državnom radiju, kao uvek, prvo „prelistaše“ sajt RTS, pohvališe tekst o našim rekama što ostaju bez riba, a posebno apostrofiraše dunavske morunu i jesetru.
Eh, otkad ih nema, postojale su kad i kavijar, u vreme postojanja godišnjih doba. U međuvremenu u mnogim (i PR-omo izbistrenim) rekama nema ni ripčeta, a videsmo ni kiseonika da dišu.
Namestio mi se tako uvod za planirani nastavak i prerađivanje Nimlerove pesme, zakasnelog vapaja, o kome smo videli malo više prošle subote.
U „prerađotini“ su junaci negdašnje ribe iz Timoka, a šta ćemo s „ljudima i događajima“ videćemo kasnije…
Prvo su došli…
M. Nimler: Prvo su došli po komuniste,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio komunista.
D. pogled: Prvo je nestao vretenar, ljubitelj bistrih virova. Nismo primećivali, ionako je bio mali i „neupecljiv“. Pecaćemo „srpske belice“ (bejavke) i krkuše.
M. Nimler: Zatim su došli po Jevreje,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio Jevrejin.
D. pogled: Prljavština je došla po krkuše, nema veze, ostaju „turske belice“ (kederi), mrene, skobalji, somčići i poneki klen.
M. Nimler: Zatim su došli po sindikalce,
a ja se nisam pobunio jer nisam bio sindikalac.
D. pogled: Došla su onda industrijska trovanja i mnogo crvljive hrane, smanjila su se u vodi jata blistavih, brzih ogledala krljušti, kao odsjaj popodnevnog sunca. Ne mari, lovićemo ostatke na crvljive mamce.
M. Nimler: Zatim su došli po katolike,
a ja se nisam pobunio jer sam bio protestant.
D. pogled: U plićacima nije više vrilo od riblje mlađi kao u vreme postojanja godišnjih doba. Još su odolevali somovi, skobalji i mrene. Radovali smo se jakim kišama koje zamute Timok „kao oranje“ jer pročiste otrov i iz gornjeg toka donesu neke vrste koje još mogu da prežive koju godinu.
M. Nimler: Zatim su došli po mene,
ali tada više nikoga nije bilo da se pobuni.
D. pogled: A onda je nadolazila sve veća bezvodica, dok kroz zatravnelo rečno korito nije počela da klizi neka želatinasta masa nalik na vodu.
Najstrastveniji ribolovci nisu marili, počeli su da odlaze na (naj)veću reku u kraju. (A na nju čak i ozbiljni, „vodolozi“ – a potrebni su nam poodavno već „vodojatri“ često primenjuju „špricer-teoriju“ – kao, „Dunav je dovoljno veliki da već do Vinče prečisti ono što u njega unese beogradska neprečišćena kanalizacija.
Ali, nije ovo samo priča o nestalim ribama u Timoku – priča je to o dubinskom nehaju i navikavanju na hod stepenicama u propast. Sličan niz može da se napravi o čemu god hoćete.
Npr. ne valja mu Vlasi, dođe Rugova (ubiju Aganija), ne valja Rugova, eto Tačija …
Dođe 5. oktobar, nismo za 6. … dopišite sami.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
