Doći do smrti

Išao sam sa posla Mekenzijevom koju još zovem Maršala Tolbuhina ka Čuburi za koju već mlađe generacije i ne znaju da se zove Čubura. Već je kao i druga „sveta mesta“ u Beogradu zovu po tome, zamislite(!!!), kako su krštene autobuske stanice GSB. Pa je ova – Novopazarska (počivša Sime Miloševića).

Bio sam zaokupljen važnom sitnicom sa upravo završenog posla – na 3. stranu Danasa, nakon priređivanja vesti o neformalnom susretu SzS-opozicije sa evroparlamentarcima stavio sam naslov: „Vuk Jeremić: Izbori moraju da se odlože“. A V. J. je u stvarnosti rekao da „mora da dođe do odlaganja izbora“. „Moraju da se odlože“ je ne samo jezički, već suštinski različito od „da dođe do odlaganja“. Ovo drugo je nekako opreznije, sa okolišenjem, neodređeno… mož da bidne, ali i ne mora.

Mnogo je takvih „oposredovanih“ iskaza u nas, a koliko pratim V. J. čini se da nije samo stvar jezika, nego da tim eufemiziranjem i hoće da kaže nešto blaže nego što ja pojačah naslov. Kao kad alkoholičar ne kaže da se napio, nego da je „došlo do mog opijanja“, a govore i „došlo je do opijanja od strane mene“. Kao kad bi vam majstor rekao „došlo je do potkoruživanja parketa“, a ne kako će vam češće reći – potkoružio vam se, mora da se menja. A ne da treba da dođe do menjanja parketa.

I, taman ispred knjižare „Službenog glasnika“ vidim leži na ladnoći, bez povreda, bez krvi okolo, čovek, četrdesetih, više sirotinjski, nego beskućnički odeven, sa glavom nizbrdo. Nisam stručnjak, čini se – mrtav. Uzbudim se, proveravam, gurkam mu glavu nadlanicom (da ne ostavim otiske),vičem, sve ga jače guram koliko sam uzbuđeniji.

U jednom trenutku s teškoćom, krkljavo učini mi se da je udahnuo. Ne osećam da bazdi na alkohol, ali ne tvrdim. Na dotad pustoj ulici pojavi se gospođa sa kučencetom, psić ga njuši… šta da radimo? Idite, prekoputa u Komunalnu (sad i prefarbanih auta) miliciju. Utrčavam, samo noćni čuvar, objašnjavam. Ne zna gde je „Službeni glasnik“, onaj na 30m, uzbuđenje mi raste, čuvar kaže na kraju „nije ovo Službeni glasnik, nego komunalna milicija“… Vidim koliko je sati, čovek radi, nema savet, nema ideju, ne zna gde je, ne zna ništa. Kao što se malo zna i čemu ta milicija služi. I to potvrdi odvratnim – nije to za nas, zovite policiju.

Kako beše broj, nisam te (hitne) službe zvao otkad su im dodali one jedinice. Aha, pomaže još jedan slučajni prolaznik, zovem, ženski glas, nije baš najljubazniji kaže nije to ni za njih, oni samo daju asistenciju, zovite 194,… Pitam šta je 194, kec me zbunio da prepoznam hitnu pomoć, ona se gotovo brecnu na mene, podignutim etonom, kako „gospodin“ ne zna, pa hitna pomoć… srećom ne kaže mi – ti.

Hitna pomoć je bila najljubaznija, doći će, kažu, a svake noći imaju na stotine takvih slučajeva. Svi, ipak, bejahu nekako kao nezaiteresovani – dao sam im znak da čovek nije umro. Oni prevode kao i svi – nije DOŠLO do smrti.