Drugi put s majkom na vakcinaciji

Više pamtim sistematske preglede u školama, a čini mi se, gotovo sam siguran, da smo cepivo protiv variole vere takođe dobijali u gimnazijskim učionicama.

I to mi se samo čini, a ipak živo pamtim da sam posle vakcine išao u Bor na neko književno veče, autobusom i da me je milicajac, na zaječarskoj stanici, ako ga je bilo, valjda jeste, pustio u bus samo uz usmeno obrazloženje.

Pamtim i koji sam i kakav otkačen blejzer/sako imao na sebi i da sam kupio odvratno mirišljavi filter zodijak koji nisam pušio, jer sam trošio filter 57 valjda samo zato što je bio od 100 mm.

Da se pravim važan. Mladi pisac!?

Eto, posle 60 godina ne pamtim, ali siguran sam da me je na prve vakcinacije vodila majka, jer je otac stalno i vazdan radio.

Ona se seća, ali kroz maglu.

I onomad sam dobio priliku da joj vratim uslugu i pažnju.

Prijavio sam oboje i keva je prva pozvana i to baš za prvi dan masovne vakcinacije u Domu zdravlja u Zaječaru.

I to za prve minute prvog sata, osam ujutro.

Ćale, dva dana kasnije.

Nije to bila laka operacija, računao sam vremena njenog (91 godina) sporog hoda – toliko i toliko minuta kroz kuću, isto toliko niz pet stepenika, tri puta duže do garaže i neodređeno kraće vreme za ubacivanje (sa sve nogama) na sedište.

Ali, ipak sam se više bojao kako će to izgledati u DZ, koji često izgleda raspadnuto i koji mesec posle renovranja.

I sad, nedelju dana potom pretežu povoljni nad nepovoljnim utiscima.

I pored usplahirenosti i blage smotanosti, uhodavanja na licu mesta ekipe koja proziva, usmerava, potom pregleda (lekar) i meri pritisak vakcinantima – sve je sa sve čekanjem dvadesetak minuta za svaki slučaj završeno za oko sat.

Ganula me je posvećenost jata volonterki, učenica (posle dva dana je bilo i učenika) Medicinske škole koje su sravnjivale spiskove, popunjavale papire, opismenjavale nepismene, objašnjavale nagluvim itd…

Uloge asistenata, skretničara pratilaca kroz hodnike do nekoliko ordinacija igrale su takođe one, ali i nemedicinsko osoblje.

Sve je bilo brže sa ocem, oko 40 minuta, trećeg dana jer su svi bili uhodaniji i više ordinacija za špricanje.

Negativni utisci se svode na dva iz oba iskustva.

Pred vratima (inače preuskim za takve ustanove i u vankovid vreme) ljudi su se tiskali kao na vašaru, doduše svi s maskama, ali dišući jedan drugom zavrat, neki pokušavajući da dođu preko reda iako je prozivka – po redu.

I drugi minus – sve je to bilo na povisokom prvom spratu, a lift ne radi i očito – odavno nije radio.

Uz stepenice s majkom peli smo se tri puta duže nego ono kod kuće.

I baš ove dve sitnice opetuju ono što smo više puta čuli – osoblje se velikim trudom snalazi i u oskudnim i improvizovanim logističkim uslovima – tesna vrata, bangav lift itd…

A ona gužva da se uđe je – mentalitetski problem, glupo uprošćeno u pa, takav smo mi narod.

A onda vidiš da i sistem podržava haos umesto reda.

Rečeno je da se prijavljujemo, a onda se liberalizovalo – mož koj oće i gde oće kad god oće da se vakciniše… Sistemsko pravilo je – nered. I uživanje u stajanju u redovima.