Drveće se guši

To je jedan od najalarmantnijih zaključaka tu skoro objavljenog ozbiljnog naučnog istraživanja. To se, kažu, dešava usled globalnog otopljavanja. Drveće nije naviklo na te temperature. I – mora da uzima više kiseonika, a da ga manje stvara.

Na prvi pogled jasno je da se, kao i na druge načine, priroda štiti kažnjavajući one što joj remete tokove. To je odgovor drveća na njegovo sve masovnije uništavanje – od naših raspomaljenih šumokradica do brazilskih latifundista (genmod) soje. U toj osveti i međupovezanosti taj višak ugljendioksida dodatno povećava zagrevanje.

Najbanalniji crnjak: da li, eto, lokalne vlasti najpre u Beogradu, ali i diljem Srbijice, možda svoje masovne akcije iskorenjavanja zelenila sprovode baš da unište neprijatelja što stvara sve više dušika? Mada, to i nije zafrkancija, bojim se da je to – njihov nivo poimanja.

Međutim, ako na početku beše reč, koliko je ova reč mogla da se čuje i pročita u medijima. Nije joj pridata ni najmanja važnost, a kratkoročno nije ni bilo mesta, vremena i prostora u medijima koji upravo broje snajpere i snajperiste, odsečene glave i štekove i baze kriminalaca koji su prešli dopuštenu crtu…

No, i da nije te neprekidne kampanje i sejanja straha, isto bi bilo. Ne samo ovde. Svuda. Opšteljudski odnos prema najvitalnijim pitanjima opstanka – hoće li biti vode za piće, šta će sve doneti pomenuto otopljavanje, a šta na primer veština i snalažljivost ovog virusa da mutira – nije ni najmanje na visini pažnje koju zaslužuje.

Pred ovim, i najveći problemi kojima se bavimo, a više njima zamajavamo, naprosto su trivijalni i efemerni. Civilizacija je troma u odnosu na ove pretnje, podleže navikavanju (da ne pominjem ono famozno kuvanje žabe) i lakovernosti da sve to i nije tako strašno. Štaviše ulaže se i mnogo truda, upornosti i lobiranja upravo da se to nije tako strašno naučno dokaže i uljuljka opštu pažnju u korist profita i, ne znamo kojih i čijih sve, interesa.

Naime, ima nešto strukturno nelogično i neprirodno i u samim ekološkim i zaštitnim pravilima. Valjda u pravoj hrani, vodi, mleku, pravom vazduhu ne sme da bude nikakvih otrova, a u pravilima piše da postoji DOZVOLJENA količina. Ako se famoznim Kjoto-protokolima i Pariskim sporazumom koje, vidimo, moćnici ili moćne budale mogu da ne zarezuju, propisuje koja je količina otrova dozvoljena da se pusti u atmosferu, pa čak zemlje dobijaju kvote kojima mogu da trguju, da npr. Mongolija svoju količinu zagađenja ugljen-dioksidom ako ga ne stvara, može da proda npr. Nemačkoj – kakva su to pravila.

Ako zvanični ekoložisti kažu da ne mari što je jalovina iz rudnika Stolice kod Krupnja 2014. potpuno otrovala rečicu Kostajnicu jer će Jadar – a tek Drina i Sava – to da razblaže, pa kakva su to pravila. Ako se naučno tvrdi da se beogradska kanalizacija izlivena u mnogovodni Dunav već oko Vinče razblaži i očisti, to uveliko umiruje savest zagađivača i ne stimuliše ni na kakvu akciju. Npr. sa motom Nijedno govno u Dunav, a ne sva govna u njega.