Drveće se guši 1Foto: Predrag Mitić

I drveću je vrućina, sve teže diše, troši sve više kiseonika, a emituje više ugljendioksida nego milionima godina ranije.

To je jedan od najalarmantnijih zaključaka tu skoro objavljenog ozbiljnog naučnog istraživanja. To se, kažu, dešava usled globalnog otopljavanja. Drveće nije naviklo na te temperature. I – mora da uzima više kiseonika, a da ga manje stvara.

Na prvi pogled jasno je da se, kao i na druge načine, priroda štiti kažnjavajući one što joj remete tokove. To je odgovor drveća na njegovo sve masovnije uništavanje – od naših raspomaljenih šumokradica do brazilskih latifundista (genmod) soje. U toj osveti i međupovezanosti taj višak ugljendioksida dodatno povećava zagrevanje.

Najbanalniji crnjak: da li, eto, lokalne vlasti najpre u Beogradu, ali i diljem Srbijice, možda svoje masovne akcije iskorenjavanja zelenila sprovode baš da unište neprijatelja što stvara sve više dušika? Mada, to i nije zafrkancija, bojim se da je to – njihov nivo poimanja.

Međutim, ako na početku beše reč, koliko je ova reč mogla da se čuje i pročita u medijima. Nije joj pridata ni najmanja važnost, a kratkoročno nije ni bilo mesta, vremena i prostora u medijima koji upravo broje snajpere i snajperiste, odsečene glave i štekove i baze kriminalaca koji su prešli dopuštenu crtu…

No, i da nije te neprekidne kampanje i sejanja straha, isto bi bilo. Ne samo ovde. Svuda. Opšteljudski odnos prema najvitalnijim pitanjima opstanka – hoće li biti vode za piće, šta će sve doneti pomenuto otopljavanje, a šta na primer veština i snalažljivost ovog virusa da mutira – nije ni najmanje na visini pažnje koju zaslužuje.

Pred ovim, i najveći problemi kojima se bavimo, a više njima zamajavamo, naprosto su trivijalni i efemerni. Civilizacija je troma u odnosu na ove pretnje, podleže navikavanju (da ne pominjem ono famozno kuvanje žabe) i lakovernosti da sve to i nije tako strašno. Štaviše ulaže se i mnogo truda, upornosti i lobiranja upravo da se to nije tako strašno naučno dokaže i uljuljka opštu pažnju u korist profita i, ne znamo kojih i čijih sve, interesa.

Naime, ima nešto strukturno nelogično i neprirodno i u samim ekološkim i zaštitnim pravilima. Valjda u pravoj hrani, vodi, mleku, pravom vazduhu ne sme da bude nikakvih otrova, a u pravilima piše da postoji DOZVOLJENA količina. Ako se famoznim Kjoto-protokolima i Pariskim sporazumom koje, vidimo, moćnici ili moćne budale mogu da ne zarezuju, propisuje koja je količina otrova dozvoljena da se pusti u atmosferu, pa čak zemlje dobijaju kvote kojima mogu da trguju, da npr. Mongolija svoju količinu zagađenja ugljen-dioksidom ako ga ne stvara, može da proda npr. Nemačkoj – kakva su to pravila.

Ako zvanični ekoložisti kažu da ne mari što je jalovina iz rudnika Stolice kod Krupnja 2014. potpuno otrovala rečicu Kostajnicu jer će Jadar – a tek Drina i Sava – to da razblaže, pa kakva su to pravila. Ako se naučno tvrdi da se beogradska kanalizacija izlivena u mnogovodni Dunav već oko Vinče razblaži i očisti, to uveliko umiruje savest zagađivača i ne stimuliše ni na kakvu akciju. Npr. sa motom Nijedno govno u Dunav, a ne sva govna u njega.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari