Dva zvona

Veoma sličnih onima kojima dopunjavam ove tekstove. Poslao ih je meni dotad nepoznati Slavoljub Blagojević, prosvetni radnik, slikar, a belćim i performer iz Niša.

Sudeći po tome što su u koverti bile i kopije nešto tekstova iz Danasa i druge štampe o njegovim akcijama u najvećem južnom gradu.

Nisu baš sve fotke njegove, primer toga je i ova desno (vidite li na njoj lik Sv. Save?), ali sve pogađaju moju ideju – da su malecka fotosvedočanstva raspada u kome smo se našli.

Čuli smo se telefonom i obavestio sam Blagojevića da će i neke druge ići. A ova mi je tako legla da sad nju ilustrujem jednom svojom pesmom sa dve namere: da se vidi da zvona stradaju i od prijateljske ruke, i da malo razmisle oni koji malenkost potpisnika već četiri decenije svrstavaju u domaće izdajnike.

Jutarnji program

TV prilog iz Prizrena, 24. mart 2004.

na petu godišnjicu početka bombardovanja

Ispred crkve u Prizrenu, u mladoj martovskoj travi

leži bronzano zvono, benzinska kanta kraj njega!

Nad nemim zvonikom kovitlaju besovi bezglavi

mešani s vonjem benzina i čađi garavih greda.

Zaumna slika iz pakla na našoj mrtvoj javi.

Čujem jauke bronze kako bauljaju u tome blatu.

Sve prigušeniji i tiši, tonu kao u grob.

Kome da se požalim, jadan? Mrtvom il’ nerođenom bratu,

il’ susedu kog nemam. I njega stisla ta kob.

što sve nas vuče nadole ko mlinski točak o vratu.

Ropac nemoga zvona glasniji je od njega samog.

Čuju ga samo tankoćutni i glave što dublje rone,

ne samo kroz bistru vodu, već i kroz mulj i talog.

Prostoti što buja ko korov i praporci ko crkve zvone

i površnost opšta nije pred nebom nikakav zalog.

Pod mrtvim rukama, naravno, i zemlja ostaje pusta.

Uvela zvona se množe ko lelek prizrenske bronze.

To zvono oglašava ludost, slepu ko magla gusta.

Moram da kriknem danas, pa nek se vekovi groze:

Srbije onakve nema kakve su puna nam usta!

Pripev

Uvela zvona se množe. Kao i mrtve ruke. Zemlja ostaje pusta.

Koga oplakuje danas, koga je zvala juče

Oblaćena prizrenska bronza.

Ludost se širi ko bolest, ide od usta do usta.

To je i moja sramota. I moja mrtva loza.