Dve translacije događaja

Hoda vreme, hoda neosetno, neosetno i kad bezglavo trči. Tako… nešto viđeno, naslućeno… sretnemo u drugo vreme, na drugom, kadgod udaljenom prostoru. Ta translacija i u vremenu i u prostoru, kad se nad njom stiša začuđenost, progovori mnogo jasnije i šire nego u prvom trenutku…

Slikao je Dečak svojim prvim foto-aparatom već ostarele ukućane u Usovištu i to baš pod onom lipom nekad pod kućom… Slikao je na istom mestu i nešto mlađeg rođaka. NJegova fotografija… odisala je čitava nekom stidljivom musavošću.

Detalje te musavosti nećemo prenositi sa te fotografije, jer su se svi do jednog videli na dečaku istih godina, viđenom, dve decenije i jednu godinu kasnije…

Daleko gore u planinama u jednom selu nedaleko od Elbasana… u Albaniji, u blatu pred nikakvom kućom kraj puta stajale su gumene čizme, iste kao onda rođakove. Iznad čizama rasle su pantalone, ne doduše suknene, ali od sličnog materijala što su skrivale dečakove noge donju polovinu stomaka.

Gornju polovinu, pojas i torzo prekrivao je debeli ručno štrikani vuneni, ali od debelih niti prediva džemper zelenkastobordosivosmeđ, lakše je bilo reći neodređene boje, ali netačno, jer je ona bila određena time što je postignuta farbanjem u kuvanom orahovom lišću uz neki drugi dodatak boje…

Pegavo omušeno lice na glavi pognutoj iznad okovratnika, a pod na čelo namaknutom beretkom bilo je istovetno onom na davnoj slici.

I ako je izgled slikanog rođaka onda zaostajao za izgledom fotografa bar petnaest godina, izgled mladog Albanca zaostajao je u vremenskom i prosečnom svetskom hodu vremena tačno dve decenije i godinu dana… A… i više, u opštem pogledu.

Isto toliko godina kasnije u odnosu na vreme blatnjavih lavorskih nebula, Bogdan je jednog januarskog dana… u svojoj sobi… na tepihu uočio, a mogli su se i opipati, mokre krugove sličnovetne onima iz detinjstva.

Objašnjeno mu je, rođak iz komšiluka… takođe novodoseljeni Našinac… verio je devojku iz rodnog kraja i svečanost je zakazana za to veče.

Primljena je u kuću kao gošća i buduća rođaka i šta je normalnije nego i da se tu okupa, budući da u mladoženjinoj kući još nema kupatila.

Odbila je tuš i kadu da ne menja navike iz svog sela. Tada, tamo u selu posle tih rituala za njom su u sobi, a leti, ako nisu obavljeni na nekoj od reka, nego možda u nekoj šupi ili još praznom seniku ostajali isti onakvi tragovi kakve je iz najdavnijeg doba pamtilo Dete…

(Usled važnih i neodložnih obaveza umesto planiranog teksta, evo parčenceta iz opširnijeg rukopisa koji, možda, i izađe.)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.