Dvorišna deponija

To već znate, volim (i da izmišljam) nove reči i sintagme, još više da – iako nemam ništa protiv neophodnih i neprevodivih stranih, da teram inat i pronalazim zamene baš za te za koje tvrde da nema domaće. Pre neki dan čitajući jednu odličnu knjigu naletim na reč SREDOTOČJE. Zaboravio sam da sam već naletao na nju, zapravo znao je, ali mi pobegla iz glave. Kakva dobra zamena za MEJNSTRIM za koju sam uzaludno pokušavao da nametnem manje dobru od ove – MATICA, MATIČNI TOK.

Život porađa reči, već eto imamo i pojmovnike kovida. Na trećoj strani ovih novina sam nekoliko puta napisao kovidljiv/a za zaražene od aktuelne bolesti a vuče malo na podrugljivo, kao metiljav/a, ali se vadim da ima uzor i u npr. trpeljiv/a. A na tviteru nađem i kovidna, baš medicinskije zvuči, kao – gravidna, ali nije za muški rod…

Poslednjih dana, ali i godina, s vremena na vreme bavim se – deponijama. Tu već vri od onog života koji donoseći nove formulacije, već samim tim daje i komentar o tome u kakvoj smo eko-katastrofi i pritom težimo još većoj.

Prostije, sami pojmovi i sintagme već su i ocena.

Kaže, privremena deponija, pokrivena zvaničnom odlukom lokalnih ili viših organa. Privremena, a postoji četiri decenije! Pa onda – divlja deponija – broj im se ne zna. A i one pitome, ekspresno podivljaju. Šarajući i krstareći Srbijicom uočio sam još i nasumične, pa spontane deponije, pa deponije iz inata, ono kad bacaš u komšijino (napušteno) dvorište.

Kad se bolje razmisli u duhu nomenklature rodova i vrsta – gotovo sve bi se mogle podvesti pod odrednicu – samoubilačke. Ako bismo i septičke jame svrstali u mini tečne deponije, najbolji primer suicidnosti su one što su nastale priključivanjem kanalizacije na – bunare.

E, dok iduće subote ne nastavimo, da sad započnemo o dvorišnim, kućnim i sokačkim deponijama. Naročito po selima. Praćenje njihovog nastanka i postojanja istovremeno je poražavajući „komentar bez komentara“ kako o civilizacijskom nivou, tako i o demografskoj katastrofi s kojom živimo, a gotovo je ne primećujemo. Ona je, naprosto, samo jedna od sviknutosti i oguglalosti na sve(t) oko nas.

Ništa neću dodavati ni dosoljavati. Proletos sam u selu, devetnaestovekovnoj varošici u dve ulice / sokaka u ukupnoj dužini od 1.800 metara izbrojao (i slikao za neku mrežu) čak 29 napuštenih kuća, domaćinstava, uz malu verovatnoću da sam neke promašio. Za većinu znam da se u njih niko neće vratiti. Ili nema ko da se vrati, ili oni koji su ih ostavili nemaju ni trunku takve namere. Još pride: mnogi od potomaka, za neke sam i proveravao i ne znaju da postoje. I još: dok je još poneko u tim dvorištima i kućama mrdao, već nije znao šta osim njih poseduje, a potomci još manje. U najmanje trećini dvorišta, ako još ne kuće, pomoćne zgrade su se urušile do truljenja. To su te još netretirane deponije.