Eko-nostalgija

Poslednjih nedelja bilo je više grmljavinskiih nepogoda i uglavnom su kiše dolazile sa istoka. Iz Bugarske, granica je dvanaestak kilometara od lapčeta topčeta na kom kucam.

Tako je sve češće i u poslednje dve-tri decenije. A nekad, pre pedesetak i više godina kiša sa Istoka je bila veoma retka. Oblaci su uredno dolazili sa zapada.

U ćaskanjima o tome šalim se – normalan je taj kontra-smer jer je i Bugarska, kao članica EU, sad za Srbijicu – Zapad.

Prošle nedelje, izveštava Radio Bgd o velikom nevremenu u Kraljevu. Izveštačica, s pravom, nađe za važno da se ovoga puta desilo nešto neobično: ovo čime sam i ja počeo.

Nevremenski oblak je u KR stigao neuobičajeno sa istoka, umesto normalno sa zapada. Slušam pažljivo nekonzervativne meteorologe i verujem da će ovakvih nenormalnosti biti sve više. Meseci više ne liče na sebe, a davno je prošla era kad su postojala godišnja doba.

Kraljevački slučaj me podstakao na ovo što čitate, a malo nostalgičnih uspomena na detinjstvo i ranu mladost provedene ovde da se prisetim čega je šezdesetih i sedamdesetih bilo, a sada ga nema. I obrnuto.

Mala, privatna, setna ekologija i vodologija.

Ako se nostalgija razvuče, možda i nastavim, komp mi kaže da sam već na pola teksta, a meka prijatnost sećanja navire li, navire…

Rekoh već odakle su dolazile kiše. Ali, uprkos, učili smo to iz poznavanja prirode, endemski sušnih i žarkih leta u Timočkoj Krajini, pljuskovi su tokom leta bili gotovo svakodnevni, ili bar na dva-tri dana.

Ređi pre podne, češći po podne.

I kraći. I lokalni. Padne u pola sela, a polovina suva, padne ovde, ali ne i u susedstvu.

I da nije baš tako, PRAVILNOST je imala premoć nad IZUZECIMA.

Uživanje je bilo šljapkati bos po toplim baricama i zablaćenoj prašini po (kolskom) putu. Retko se ko isekao na staklo, kadšto se bocne na trn, đubre se nije bacalo posvuda, a malo ga je i bilo, sve što selo proizvede potroši i preradi u domaćinstvu.

A staklurija je bila nešto što se zvalo – kupovno – dakle, retko, a možda i skupo.

Stoka je pažljivo potkivana, a zaprežna kola dobro, domaćinski, pregledana – teško je bilo na putu naleteti (nogom) na ekser ili klinac iz potkovice. To smo, deca, i eksperimentalno dokazivali – kad neko donese na sokak magnet, vukli smo ga po prašini, sakupljao je samo sitnu metalnu, takođe prašinu.

Imam, amatersku, ali ubeđen sam, tačnu teoriju o onim lokalnim pljuskovima.

I sam ciklus kruženja vode u atmosferi u dva agregatna stanja bio je uveliko lokalan. Zalivale su se bašte, potom, sedamdesetih i kukuruzi, bile su žive reke i potoci, desetak ih je bilo okolo (Velikog) Timoka i (već tada, ali manje prljave) Borske reke. Najmanje dvadesetak sada nepostojećih pitkih izvora.

Isparavanja tih voda uz njeno skakutanje preko kamenja u trećem selu gradilo je oblake koji su se praznili u petom mestu.

Vode nisu zatvarane u cevi i vođene kilometrima dalje bez isparavanja, niti, još gore, hapšene u cevi i radijatore, i spremane u vodokotliće, da se zaprljaju i pridruže hemiji i otrovima kanalizacija…

Nisam ni počeo…