Ekocid je – suicid

I još više – smisao života. Odličan je prrimer gde smo baš to što – zvanično ne gori, ali se gasi. Da li se trujemo, da li nas truju, da li mi trujemo druge ako se o tome ćuti, ne informiše..? Trovanje traje, znali mi to ili ne.

Požari. Gotovo pola opština u Srbiji je bez vode, druge će tek obezvodeti, kiša se očekuje, kažu, tek polovinom septembra. Pamtim već šest decenija ali ne pamtim ovako dug period bez padavina, još uz ovako visoke temperature. Nije samo ovde, kod nas, tako, a nije utešno što je drugde i gore. Jer, u međupovezanosti neviđene ljudske agresije na majku prirodu ovde, kod nas je ovako, baš zato što je tamo onako. Veliki je zločin silovati majku.

Novinari pitaju stručnjake kako će se to sa rekama što „stagniraju ili opadaju“ odraziti na stanje biljnog i životinjskog sveta u njima. Novinari, siroti, po inerciji polaze od pretpostavke da su reke još uvek reke, da u njima još ima onog biljnog i životinjskog sveta za kakav znaju po teoriji. Stručnjaci potvrđuju da će biti štete jer se količina kiseonika smanjuje. Ali ne upozoravaju, ne napominju da se ona DALJE SMANJUJE u odnosu na onu količinu kiseonika što ga je PREOSTALO u vodama, a ne u odnosu na onu koje je nekad bilo. Dok su reke bile reke, a potoci potoci.

Izveštač N1 iz Grčke, sa buktinje zvane ostrvo Evija, kaže overodostojavajući svoj izveštaj kako, da bi se približili vatri „vatrogascima veliki problem prave korita presahlih reka i potoka“. Današnja presahlost negdašnjih živih potoka i reka bila je nekad njihova budućnost za čije se strahote nije marilo. Sad u toj budućnosti kad su vode postale mrtve, jasnije vidimo kako se sve odrazilo na biljni i životinjski svet u njima. Sad smetaju samo protivpožarcima da gase. Preostalom vodom na planeti.

Stvarnost planete sve se češće opisuje kao – ekocid. Uništenje prirode, životne sredine… Teško da će, ali možda bi se sve bolje razvijalo i dobrim završilo – a bojim se da neće – ako bismo stvar okrenuli i videli da je reč o – suicidu. Kolektivnom samoubistvu, zasad doduše na rate. Usavršavanje sveta i čovečanstva kroz sve naprednije i sve ubrzanije tehnološke revolucije, nipošto ne prati ukorak i tehnologija koja će štititi prirodu. Zapravo, možda je civilizacijski napredak velika laž i obmana, ako bi još moglo da se živi jednostavno i usklađeno sa majkom. Mnogo je današnjih ljudskih potreba nepotrebno i suvišno, ali su nas ubedili da bez njih ne možemo…

Svojim činjenjem ili nečinjenjem pojedinci, pa za njima društvo i konačno država koja nabavlja pa i subvencioniše trovače – naveliko truju sami sebe. Uljuljkujući se da nije tako. Otrov iz Vinče, kaže se, neće doći do nas čim se „okrene vetar“. A kome će će ga tad odneti. Nekom od onih iz onog MI kojim se kurčimo kad smo rekorderi ili kad nam se zamere neki ONI… Nastavlja se…