Engleskinja „iz voz“

Bezuspešno! Stalno mu se javlja automatska sekretarica onim ledenim obaveštenjem da je veza nemoguća. Žali se da je sto puta pokušao „ali ona ženetIna iz telefOn“ mu stalno odgovara da ne može.

Ovim bi moglo da se započne merenje između „neba“ digatilizacije i „šeširdžije“ običnog sveta kome je mnogo toga – špansko selo. Ni između krajnosti nije ništa bolja. Na primer „ozvučavanje“, pa i ubacivanje internet usluga u vozila gradskog prevoza u Beogradu, prilikom poslovno-elektronske instalacije „Bus-plusa“. To opet, na repu ima – ljudski faktor, kontrolore, „ridže“ i asistente komunalne i „prave“ policije.

Pogled na ovaj problem nudi rizik jednostranog zaključka. Međutim, sve je kao i mnogo štošta drugo, slojevito i međupovezano. Sistem je u mnogo čemu uprošćen („posrbljen“) do izveštačenosti. U ovom trenu, mnogi aparati u vozilima su pokvareni, na nekima može da se očita karta (ako ju je neko već kupio) a na nekima ne. Ona „ženetina“ sve ređe najavljuje stanice. Ili se istrošila „traka“ ili otkazali zvučnici, ili vozač isključuje „galamu“.

Postoji i jedan identitetsko-kulturološki, pa i turizmološki problem. Stajališta su nazivana po pravilima jednog preduzeće, u ovom slučaju GSB, a ne po gradskoj, urbano-istorijskoj tradiciji. Na linijama preko Crvenog krsta, samo se on tako zove, u svemu drugom nestali su gradski toponimi, a ne „promovišu se“ ni novi.

Kalenić pijaca i Čubura (Čuburski park) se ne pominju, jedna se stanica naziva po ulici nekog vojvode, a mogla bi i po saobraćajnoj školi, a još bolje po „Božidarcu“. Ona pak kod Kalenića je, po ulici – Novopazarska (siroti Sima Milošević!). A naspram nje kod Gradića Pejton se „ulično“ zove – Mačvanska. Gledam i čujem mlađe generacije koje žive na Vračaru, a ne znaju šta je i gde je Čubura…

Kad pomenusmo turizam, gotovo apsurdno bi bilo da polurazvaljen sistem najavljivanja stanica u vozilima dobije i – prevod na engleski.

Ali, što nikom nije palo na pamet u glavnom gradu, palo je „menadžerluku“ skorouvedenog lokalnog voza Niš – Leskovac. Javlja mi jedan kolateralni saradnik glavnu temu sprdnje u tom kraju. Taj lokalni voz – ima razglas na engleskom. I ide zajebancija među onima što su čuli „onu ženetinu“, koja je sad, napredno Engleskinja: „nekst stejšn Živkovo“, a tek „nekst stejšn Pečenjevce“. Šta da kažem, i pored međunarodnog aerodrUma u Nišu sumnjam da baš u ovom „lokalu“ vrvi od turista kojima je stalo da na engleskom čuju da treba da siđu u Pečenjevce. Sve mi nekako izgleda kao nepotrebna modernizacija, groteskni evropejski trend, ne znam…

Mada, reći će neko da preterujem, uklapa mi se to nekako i u opštu kakofoniju kojoj je podlegao naš javni, pa i politički diskurs u kome se sve teže odvaja ozbiljnost od zajebancije. Tobož najozbiljnije poruke sa tobož najozbiljnijih mesta mnogo liče ne samo na govor „one ženetine“, nego su i smišljene da ih dobro prime oni kojima je automatska sekretarica zapravo – ona ženetIna…