Gaće u belom odelu (Nesuvislost poređenja A. V. sa Titom)

Nota bene, ne lupeta on bedastoće iz sopstvene bedastoće, mada kod njega ima dosta i toga, nego tako mami one što vole da čuju bedastoće.
U vezi s parketom, prisetih se osnivačke konferencije OEBS (tad je bio KEBS – Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, Helsinki 1975).

Gledao sam tad prenos i Titov govor. Ali je jači utisak bio njegov hod kroz predvorje do glavne sale. On u belom odelu, a pred njim dok polako hoda spontano se stvara „proplanak“ među učesnicima, državnicima najvišeg formata, svi ga pozdravljaju diplomatski odmereno, ali nakloni govore o dubokom poštovanju.

Ovaj moj utisak i sad deluje pompeznije, nego što su zabeležili zvanični pratioci, bez dodvoravanja svojstvenog A. V. -okruženja. Tako Blažo Mandić, u knjizi sećanja „S Titom – Četvrt veka u Kabinetu“ taj i još jedan svetski skup (Konferencija komunističkih i radničkih partija, Berlin 1976) ovako kratko predstavlja: „Njegov prestiž na oba ova skupa nije se mogao upoređivati ni sa čijim drugim. I bio je jednak i među komunistima i nekomunistima.

Da ni u čemu drugom, u tom pogledu je predstavljao jedinstvenu pojavu u XX vijeku. Bilo je već više upečatljivih napisa o tome kako je izgledao ulazak Tita u konferencijsku dvoranu u Helsinkiju. Otvarao se pred njim slobodan put bez ičije bezbednosne i protokolarne intervencije. Slično se ponovilo i godinu dana kasnije u Berlinu, iako je sastav učesnika bio veoma heterogen. Samo je njegov ulazak pozdravljen aplauzom, kome se spontano, mada nevoljno, pridružio i Leonid Brežnjev.“

Eno, pre pet godina Vučića ispred palate OUN u Njujorku, kako seiz-novinarki G. Uzelac raspreda o „svetskoj temi“ kako ne zna razliku između gaća i bermuda. A ja bih da se setim sećanja Goci nedostižnog, uvaženog zagrebačkog TV novinara Tomislava Jakića o prvoj Titovoj poseti Beču.

Posle rezervisanog početka, izazvao je ovacije okupljenih Austrijanaca povezujući činjenicu da je tamo radio sa odnosom kapitalista-radnik. Ali, glavna stvar je naveče na prijemu. U jednom trenutku Jakić ne vidi maršalsku uniiformu među zvanicama i zagolica ga gde je Tito.

Ugleda ga na nekoj sofi u ćošku, sa mršavim čovekom u crnom odelu – maršal SFRJ razgovara sa starim drugarom iz mladosti, jednim od najpoznatijih kompozitora opereta za bečke scene. (Biće još jedna pričica…)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.