Glasovi iz sveta

I u gde će mnogi ostati, jer su se, ne „snašli“, nego „pozicionirali“ – ostvarili. Nisu novinari, već lekari, naučnici, studenti, doktorandi, stručnjaci svake fele…

Gledao sam i one mlade i sredovečne koji su „vani“ otišli da rade, pa ostali bez posla, kako vape da im bude omogućen povratak u zemlju čiji su građani. Dok su ovde sa samog vrha države bili ogovarani, anatemisani, a ubrzo i optuživani kao unosioci zaraze.

Iz(a) toga vrišti porazna slika: koliki je manjak pameti i zdravog razuma ovde, meri se onim koliko ga je tamo, statistika o rastu zaposlenosti onim brojem koliko tamo radi. Itd… O tome sam hteo dubinski da pišem danas, kad videh da već jesam:

Um caruje, snaga klade valja.

Đavola! Naprotiv! Balvani su u našem vilajetu još neprikosnoveni ne za tesanje tavanica, maija i venčanica, ne za izradu skela i bandera. Iz viših, državnih razloga, ovde su i klade na najvećoj mogućoj ceni. Talpe i panjevi nad nama caruju, a um se u zakutke i u rasejanje tera. Toržestvo balvana ima svoju umnost. Plitku. Akademluk peva ode o sekiri i pred potomstvom pravda blago zgrnuto na nepravdama tokom divlje seče. Od balvana ne vidi se šuma. A tek u njoj sve same šumokradice, protuve i žbiri.

Lugari tu po danu sanjaju krivolov i podmetanje požara i jedva čekaju veče. Zato ovdašnje iverje gleda da padne što dalje od vekovne i otačastvene klade jer debla, granje, žbunje čak i piljevina tu, uz prezir pameti, vladaju nad umom vitki i otresiti mladari i vildani, najbolji izdanci žele daleko preko barikade van našeg ukletog zabrana u kom se sve više njih diči ludom prašumom što nas okružuje hrleći  ka nama i kroz nas puštajući korenje.

Dok je u tuđem oku trunje, a balvan u našem uzalud čekamo spasenje.

(„Tranzicijski soneti“, Danas, jul 2012)