Godine dranja

Onog „okolo“ reklama. Ukoliko reklame nisu „okolo“ ono malo programa.

Stručnjaci objašnjavaju, a ja da uprostim: moderne tehnike već dugo omogućavaju da se snimljeni tonovi kompresuju, zgusnu, pa kad slušate regulišući daljincem „različito zgusnute“ zvuke u različitim delovima programa, dakle u reklamama u odnosu na emisiju koju gledate, ono što ste podesili za jedno, neće vam jednako vredeti za drugo.

Nezavisno od tehničkog objašnjenja koje smo, recimo prihvatili, ostaju kao značajnija pitanja – a zašto reklame moraju da budu glasnije od svega? Da li su vika i halabuka ubedljivije?

I drugo, možda važnije – zašto nam tehnička pomagala daju privid da o nečemu sami odlučujemo, da smo u prilici da biramo, ovde konkretno tiši ton, a ispostavi se da baš i ne možemo da izaberemo ono što smo zaista hteli. Jer, eto reklame će uvek protiv volje naše i našeg daljinca ostati glasnije.

Možda se ovo nekome čini banalnim i beznačajnim, ali, da li zapravo polako, kap po kap (trć. „kapilarno“) i neosetno sve dublje ulazimo u zonu (močvaru) navikavanja/pristajanja ne samo na ono što nismo nikad želeli, nego i ono što nismo ni očekivali da nam se ponudi. A uvaljuje nam se sa svih strana, a da nas niko ništa ne pita.

Kad smo, jelte pristali da nas snimaju kamere za koje i ne znamo gde su i čemu su, ili da svaka budala može da uđe u našu prepisku itd. (Tu se prisetim moje bake koja je govorila „štogod nes’m vOlela i što sam mrzejAla, sve mi dOglavu dOšlo“.)

S druge strane, ne ubeđuju nas samo dranjem pomoću sofisticirane tehnologije kao u opisanom primeru. U modu i raširenu upotrebu u „vrućim medijima“ ušla je vika i kerebečenje gotovo u svakoj zabavnoj (pa i tok šou) emisiji.

Pominjao sam ovde više puta neke „lude noći“, ,,voljenje Srbije“ i ne znam šta još – gde se voditelji i učesnici nadmeću ko će jače da viče, glasnije se smeje, histerično urla u tobožnjoj razdraganosti; emisije u kojima se „autori“ razgoropađeno smeju sopstvenim glupim dosetkama…

A i same reklame se ne pojačavaju samo onim „zgušnjavanjem“, već su često koncipirane kao vika i dranje…

Uopšte, sve je to došlo a da nismo ni primetili kad je obavljena sahrana svake vrste elementarne umerenosti, razložnosti, razumnog ubeđivanja, utišane sugestivnosti.

Pogledajmo većinu onih cirkularnih analitičara što se gneve u svojim analizama nepočinstava izdajnika, stranih plaćenika i drugih nepočinitelja – pa to se, čoveče, žesti, pa kevće, pa arlauče, uši da ti probije.

Pored nereda koji proizvode elite da bi pojačale „drmanje kaveza“ radi podgrevanja neizvesnosti i nesigurnosti stada, ta vašarska kakofonija kao pod razularenom šatrom što se nadvija nad društvo i pritiska ga poput onog zimušnjeg zagađenog vazduha zgusnutog pri tlu – izgleda da služi i tome da i zdravorazumski ljudi više ne mogu da čuju ni sebe, a nekmoli da dobiju „trenutak tišine“ za bar malo razmišljanja.

I još mi se čini da su u globalnim razmerama baš oni populistički lideri preparirani na kompresovani ton, pa čim lanu…