Govor pikavaca

Na vratima sam još ranije video zanimljivo obaveštenje i smislio reakciju na njega.

Frizerka me uljudno prima, oslovim je i kažem – izvinite, da li mnogo boli kad me vi šišate, neću li da jaučem kad me povredite po vratu, ili tako nešto… Pritom se smešim, ali ona ima senku preneraženosti, a preko nje i senčicu što je vodi na misao – da li je ovaj lud.

Dodajem gas na ljubaznim frazama kako bi i senka i senčica nestale i uspevam već da je nasmejem objašnjavajući da sam tako razumeo natpis na ulazu – muško šišanje. Znate ono umri muški, pa ko velim, da to nije neko šišanje nimalo nežno ženstveno.

Nego muško, muževno, mačo šišanje, možda i nasilno u skladu sa prilikama u doba kad je muškost sve češće sinonim za – nasilnost.

Da ne dodajem – od dna do vrha. Države, društva. (Pominjao sam u drugim prilikama već ovde jedno često novinarsko uputstvo našeg legendarnog glodura Borbe Stanislava Staše Marinkovića.

Kad neko napiše nadobudan, kritički, a nedovoljno potkovan komentar on je znao da preporuči autoru da ga malo sredi – u suprotnom da ne računa na objavu – uz folk-napomenu – „ti ga ošiša sa sekirče“!)

Uspostavili smo razumevanje frizerka i ja, smejali smo se upoznavanju, a složili smo se i o ovoj jezičkoj rogobatnosti, kakvih je sve više i neosetno ulaze u upotrebu. Iako neispravne, nekako su simpatične.

Kao „kafa za poneti“. Upravo u te predseptembarske dane (bar ja) sam prvi put čuo u reklami da se deci nude školski i PREDŠKOLSKI ranci. U prvi mah mi se učinilo da je ovo za vrtiće nekako neispravno, ali sam se predomislio – ako postoji školska torba, što ne bi i predškolski ranac.

Ipak, još zadugo će mi ostati primisao da taj novitet u rečniku nekako asocira na situaciju da je ranac sam od sebe pošao u vrtić.

Eto, šaljivo ispratismo ove teme. Ali, na drugoj strani, koliko god izgledalo sitno i nebitno, nisu za šalu sve brojniji primeri gluposti i rogobatnosti što se – više ne reč po reč – šire našim jezikom i govorom.

I to sve više na mestima i u medijima sa kojih bi, valjda trebalo da učimo da tako ne treba.

Ekonomska i energetska kriza povećala je frekventnost vesti o promeni cena.

I eno, već veoma dobri novinari, na primer, ne govore o poskupljenju roba, već su u njihovim nastupima poskupele cene.

Kao na vratima prodavnica na kojiima sve ćešće vidite obaveštenja o „sniženju robe“, „sniženim patikama“, npr. Slušam jdnog ekonomskog analitičara – Marks se prevrće u grobu – koji najpre reče ispravno da je poskupeo neki energent, a onda se ispravi da mu je poskupela cena.

Kad ono kažu da su poskupeli računi, odmah pomislim na one sveske/blokove na kojima možete da u više primeraka rukom ispišete neki račun. Da ne pominjem onog hepi-voditelja koji gostu kaže da se ne „mačinje s mesta“, a njega nikako ne „mačinju“ s radnog mesta…

Smišljam naslov za ove redove i gledam zapuš(t)ene žardinjere u kojima je bilo cveća samo „na početku projekta“ za „ocvećavanje“ grad(ov)a uz slikanje promotera i „otvarača“ projekta kojim „šalju poruku građanima“ kako će sve procvetati… Ako u njima nije ozeleneo korov, onda su pune pikavaca.

Opušak po opušak. Dok se svi ne naviknu, počnu da – ne mare.

Tako je i sa jezikom – širimo govor pikavaca.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.