Granje-imanje

Ne, ne rugam se ovoj Đurinoj pesmi, poštujem romantičare, razumem doba u kome su takve pesme nastajale, kao i potonja koja ne pripadaju romantizmu. Ali, uvek sam se pitao, još dok smo učili o našoj književnosti da li i koliko te i kasnije nastale takve pesme pomažu formiranju naših ličnosti za sudare sa realnošću koja najčešće, bez obzira na treptaje u mladim dušama nije tako slatka, nežna, treperava.

Ili su mnoge od nas krhke, duševne i nevične, često vodile u zablude o realnom svetu, pa i nesnalaženje u odnosu sa ljudima. Ponekad sam i zavideo neznalicama, „niščima duhom“ čije je, „carstvo nebesko“.

„Budi nedostižna, nema i daleka jer je san o sreći više nego sreća“, pa „sreća je lepa samo dok se čeka, dok od sebe samo nagoveštaj da“.

Zavodljive poruke ovog tipa izgleda da su nas školovale ne samo za nužnu dozu trpeljivosti, već i za „preterivanje u strpljenju“ koje se evo, vidim pod stare dane, izrodilo u spremnost da podnesemo, i štaviše naviknemo se na sve, pa i najgore i najneljudskije što nam se nametne ili ponudi kao tobožnji izbor. Naravno nije samo duh „čekajućih i iščekujućih pesama“ tome doprineo i nije kod svakoga, „nišči duhom“ su takvi, verovatno iz sasvim drugih razloga i uzroka… Ali neka koincidencija i korelacija sigurno postoji.

Kroz ponoć nemu i gusto granje /vidi se zvezda tiho treptanje,

čuje se srca silno kucanje; – o, lakše samo kroz gusto granje!

Tu blizu potok daljinu para, / tu se na cveću cveće odmara,

tu mene čeka ašikovanje; – / o, lakše samo kroz gusto granje!

(Kroz ponoć nemu, Đura Jakšić)

Na drugoj strani, duh i sadržaj onih pesama s početka uz sav romanzizam i nerealizam zgodan je i za poređenje šta smo u stvarnosti izgubili. Gde je taj onde potok, ovde cvet, a bilo ih je u stvarnosti, ne samo u pesmi, gde je pitanje „dal je srna il košuta“ na pitanje „šta to miče kroz šibljiče“?

Đurino gusto granje postalo je neprohodna džungla trnjaka i žbunjaka na stotinama napuštenih hektara i imanja, šume, kao što napisah jednom ovde postaju neprohodne i za divlje zveri. Sve, a ne samo rastinje sve više liči na „s..nje kroz gusto granje“.

Gledam, a malčice i sam doprinosim, slučajevima, doduše retkim, da ljudi počinju da krče pojedine parcele dedovine. Drvo koriste za ogrev, krupnije granje, takođe za sve ređe kazane, ali ono najsitnije, kao i iskrčeno žbunje između drveća ostaje kao otpad – đubre. Završava na nasumičnim gomilama, a sve češće se odvozi na, naravno divlje, deponije koje niču kao „pečurke posle kiše“ (ne mogu sad da nađem manje izlizano poređenje!)

Zagovornici energetske održivosti na rečima, stalno govore o upotrebnoj vrednosti upravo tog biljnog otpada/mase, kao sirovini za sve skuplji pelet. Ali, na delu bar ja nisam video da iko pravi program ili ne daj bože otkupljuje taj resurs. A stalno srećem šlepere kvalitetnog bukovog drveta koje ide u peletane!

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.