Grenland i senica

Mada, i oni koji znaju, poslednjih godina imaju veoma, veoma retku priliku da je vide. I ona očito izumire, nisu samo (beogradski) vrapci ugroženi.

Za novinarsko spajanje dve naizgled nespojive pojave, svojevremeno sam izmislio izraz „panovićevština“ govoreći na predstavljanju jedne knjige kolege „danasovca“ Zorana Panovića. Za primere sam naveo više tekstova, posebno onaj gde povezuje Tita i Kurta Kobejna na nimalo nategnut način.

Da li će i meni to sad uspeti, ne znam. Iako imam olakšicu u dva događaja koji su se ovih dana bar vremenski podudarili. Jedan je bio vest Al DŽazire o nalazima studije nedavno objavljene u časopisu Američke naučne akademije (PNAS), a druga događaj sa senicom (pokušao sam i da je slikam) prošlog ponedeljka.

Naslov teksta glasio je – „Uskoro klima kakva je bila prije tri miliona godina“, a nadalje: „Stručnjaci upozoravaju da se čovječanstvo u vrlo kratkom vremenu kreće prema dramatičnim promjenama koje će pogoditi život na Zemlji… Očekuje se da će klima na Zemlji 2030. godine biti kao što je bila prije tri milijuna godina.“ Pa dalje: „Taj period je sredina Pliocena, kada je na Zemlji bila suša, Sjeverna i Južna Amerika se još nisu spojile, Grenland još nije bio zamrznut, a razina oceana je bila 18 metara viša nego što je sada, prenosi Beta.

Prosječna temperatura je tada bila 1,8 do 3,6 stupnjeva Celzijusa iznad sadašnje… iznenadno zagrijavanje će iznenaditi žive vrste kojima su milijuni godina bili potrebni da se razviju u sadašnju formu. ‘Mnoge vrste će zato nestati’, primjećuje koautor studije“.

Pomislih – ovo je za naslovne strane, a ne ono (Onaj) što mi stavljamo.

A senica. Odavno je nisam video, retka je već i po selima. Došla je, zavukla se u ogradu ljubopitljiva kao da nešto traži. Ne nešto, hranu. Izneo sam mrvice.

Ako razdvojimo šta je čovečanstvo, a šta u njemu mi, ljudi, videćemo – sigurno i senicama smeta zagrevanje, ali više ponestanak prave hrane, a za to smo „zaslužni“ mi, ljudi. Kao i za globalno zagrevanje.

Ne znam šta sve jedu, ali znam šta najviše vole, a i toga u ovoj zemlji ponestaje i to ih ugrožava. Sećam se davnih senica što se o svinjokolju sjate na svinjske kože razapete da se suše na mrazu. „Čiste“ ih od slanine zaostale po dranju. Nemaju problema sa holesterolom, to im je omiljena, glavna hrana. U rodnom mi kraju senica se i zove – slaninoška. Pa, onda drugi mrs – semenke bundeve…

Način života, proizvodnje, degeneracija sela, eto razloga za opadanje jata na malobrojne, izdržljive, prilagođene ptičje primerke… Do kraja teksta mogao bih da nabrajam šta je sve nestalo iz naše okoline. A tek ribe, nestaju kao i reke koje pamtim. Krkuše i pastrmke iz Rakitske reke. (Jebale ih minielektrane!).

Čemerni ostaci roda senica, podsećaju malo više na sve nas, i to je najgore – prilagođavanje trpežu i svemu što nas snađe…