Groblje u žbunju

Osim u ovom „Zapisu povodom Dedine smrti“ iz koga je gornja strofa, u još pet pesama u mojoj knjizi „Kiselo drvo jede Srbiju“ tema je zapuštenost i zapustelost grobalja po selima Srbijice. I te slike nisu plod mašte, već „poetizovane reportaže“ o doživljenim tužnim scenama.

Svake od tih slika setim se uvek povodom svetaka ili Zadušnica, pa i onomad. A posebno kad se one na „malim ekranima televizora“ ilustruju obaveznim tužnopatriotskim reportažetama sa srpskih grobalja na Kosovu. Zapravo, posle tolikih godina nisam siguran ni da li baš scene vandalizma nisu bile povod da bolje zagledam „večna boravišta“ s ove strane srpske „administrativne“ i kosovske „državne“ granice. Možda je i to bio motiv da sve to kasnije upesmim.

Najporaznije u svemu je što se po razrušenosti, zakorovljenosti, zažbunjenosti, zazmijenosti… mnoga ovdašnja groblja ne razlikuju od onih koje su obilazili „kosmetski vandali“. Pogotovo su izjednačena po tragovima – nebrige.

Vandalizam i dance macabre nad senima i kostima mrtvih, dakako, nemaju ni trunke šanse, ni slovca za reč opravdanja. Ali, šta reći o sopstvenoj nebrizi i zapuštenosti koja, u krajnjem, daje slične rezultate? Ne umanjuje li baš to pravo da drugome zameramo zbog onog što sami sebi makar na bilo koji drugačiji i „miroljubiviji te mirnodopskiji“ način sebi činimo?

Po čemu je jedno nepoštovanje mrtvih – a to je važno u meri u kojoj je za prolazne ljudske životiće ultimativno i sudbinsko – veće od drugog? U razlici između činjenja i nečinjenja, zar? U tome što je „njihovo“ (zlo)činjenje namerno i agresivno, a „naše“ nečinjenje plod nehaja i zaborava?

Nije li ovo baš „oštar“ primer kako se odijum prema nevaljalstvima drugih pojačava onoliko koliko se društvo ne suočava sa samim sobom: od odnosa prema „prirodno“ mrtvima, pa sve do odnosa prema „proizvodnji smrti“ sa „naše“ i sa „druge“ strane u nedavnim medievalnim krvoprolićima u balkanskom kalu.

Sred ovih dilema, naravno, odasvud će se javiti niz racionalizacija – od ekonomskih, demografskih do političkih, tj. nacionalističkih. Štaviše, meljuća globalizacija ubrzo će učiniti da „svačija“ groblja ožbunjave!

Ali, može li se na sve gledati ponajpre sa odgovornošću prema sebi i sopstvenom narodu u čijem bazičnom pojmovniku postoji poslovična metafora nebrige – „ma, (ne) marim ja za to koliko (n)i za ’tursko groblje’“. O zalascima (ovakvih) kultura i civilizacija i da ne govorimo!