Hiljade u ogledalima

Da prestanak radnog odnosa i navršavanje poznih godina (ako nisu iz tajnih službi, policije… imao sam kao podstanar gazdu podoficira penzionisanog sa 27 godina, rudarstva itd) znači odlazak u neki drugi socijalni status.

Čak preovađujuće dostojan ponižavanja.

Druga je stvar što visina (nizina!) penzija ili obrazovnog nivoa umirovljenika nekim „elitama“ nije po volji…

Ali, na samom početku ove godine, iako sam se osećao i mislio isto kao pre mesec dana, kad sam bar u povlasticama za javni prevoz i formalno zaslužio godišnju karticu za „starije od 65 godina“ bio sam u riziku da promenim stav.

Da pomislim da ima jedna čitava klasa bede čiji je zajednički imenitelj to što su penzioneri, tj. stariji od toliko, makar i ne bili „penzosi“.

Odoleo sam riziku pošto sam dobrano razmislio uz „dopunsku“ simboliku – ogledala. Koja su me, eto paradoksa, u (varljivoj) stvarnosti gotovo izbezumila, iznervirala.

Do psovke. U sebi.

Najveće redove posle onog mimohoda za „druga Tita“, pa za kamate kod Jezde i Dafine viđao sam i dalje ih viđam/o pred poštama, za penzije.

Ali, veći bar od ovih poslednjih bio mi je taj u centrali GSB u Beogradu kad stariji od 65, oko Nove godine menjaju kartice za vožnju (trajanje im je tri godine, a pretplata godišnja).

Hiljade i hiljade starijih pred četiri šaltera, množina do vrtoglavice. Tek posle nekoliko sekundi ukapiram da je neki enterijerski genije smislio da baš svi zidovi, bočni, čeoni i zadnji u šalter-sali budu u – ogledalima. Multiplikacija multiplikovanih redova od ne više od 150 ljudi…

Uhiljadostručena, zgusnuta ljudska poznost, jer red nije red ako se ne diše zavrat. A inače, psihologija redova kazuje – čekačima je svaki duži no što jeste.

Ako se ne padne u nesvest od tog ogledanja ogledala u ogledalima, brzo se shvati da se u njima ne ogledaju „penzosi“ već i znatno mlađa, i ukupna naša stvarnost.

Dominantno ćutljivi, povremeno mrmljavi ljudi nečitljivih pogleda, na momente (moj eksperiment nije trajao duže od 45 minuta) eskaliraju, ne baš tako žestoko (nije bilo lanaca, palica i „livora“) do nekoliko puta započetog gušanja i početka tuče zbog uvaljivanja u red.

Okolina se uzdržano meša, ali gužva odjekuje, pa po jednog dolazi obezbeđenje, ne izbacuje ga i očito vodi na drugi šalter, preko reda. Jedna gospođa to nekoliko puta propraćuje uzvikom „a na televiziji stalno kažu da ne treba da bude nasilja“.

Kad sam treći pred šalterom odnekud se uvaljuje majušna, koščata, u šal uvijena bakica, hini bolest, a možda i jeste bolesna, ćutke se primiče, prilazi mi u dva navrata ista gospođa i pita „što je puštate“, jedan iza, mlađi od mene isto se buni.

Kažem im poluglasno, muka mi je od svega, zar ne vidite da smo iza ogledala, a ona je možda Alisa.

Izgrdi je malo i činovnica, ali joj dade karticu.

A ta za šalterom, o, ljudi, ne beše „šalteruša“. LJubazna, hitra, fino raspoložena, svakom poimence čestita novu godinu, pohvalim je, a ona kaže – tako joj je lakše sa ovim starim „mašinama“ (kompjuterima) na kojima radi. Tračak nade. U ogledalima!