Hleb populizma

Vodenice su porušene, a sad se vapi za integralnim brašnom. (moja malenkost po gornjem uzoru)

Istorija Srbije može se predstaviti dugim bekstvom od crnog hleba. (moja malenkost, empirijski, bez uzora)

Do kraja 1960-ih godina, više od polovine stanovništva Srbije hranilo se projom i kukuruznim hlebom. (rezultat jednog etnostatističkog istraživanja)

Kad mi dođemo na vlast, hleb će biti tri dinara. (parafraza jednog predizbornog obećanja radikalskog vrha, pre nego što su postali naprednjaci, ostavši radikali, čak kadgod radikali plus)

Hleba i igara! (jedna od najizlizanijih i često nemotivisano i neprikladno primenjenih latinskih izreka)

HLEB POPULIZMA: … Ubuduće bi cenu hleba trebalo određivati po izbornim jedinicama. (izvod iz mog slogana sa treće strane ovih novina)

Zovu ga obogaćeni, a meni se čini da je obogaljeni hlab. (Parafraza po sećanju jednog Tako reći nezvanično (TRN) u Večernjim novostima, ako se ne varam pokretača i urednika te rubrike Jovana Hadži Kostića)

Sve ovo gore navedeno, (i štošta još) mogle bi da budu premise, a bogami, i zaključci povodom jedne nedavno objavljene vesti o cenama hleba. Mnogi su možda tada, ako su je čuli ili pročitali, prvi put i saznali da državno garantovana cena najpopularnijeg hleba nije bila, a neće ni nadalje biti ista u svim krajevima Srbije. Rečeno je da će onaj kome se tepa sava, a još pre toga, a i sada – pajsad, narodni hleb – u južnoj, oko Niša i delovima centralne Srbije poskupeti. Ali će opet biti jeftiniji nego u drugim, bogatijim delovima zemlje. Pa i u samoj odluci o tome govori se o iznosu od toliko, do toliko.

Do te informacije, čini (mi) se, uz vesti o ovom socijalno zaštićenom, siromaškom hlebu, nikad se nije isticalo da mu je cena regionalno različita.

Na prvi pogled, pohvalno je to što se i na taj način vodi računa o očuvanju standarda siromašnijih slojeva stanovništava. Doduše u zemlji reformskom i privrednom rekorderu, pa uz to u njenom zlatnom dobu.

S druge strane, izeš zemlju u kojoj je lebac nasušni bilo kakav parametar standarda i napretka.

Međutim, u ovome – a ovo i nije ekonomska analiza – leži sijaset povoda da se razmišlja o tome čega sve ovaj podatak može da bude paradigma? Govori li taj hleb i društveno-političkim, mentalitetskim, civilizacijskim jezikom?

Najupadljivije u vezi sa plivajućom cenom je što je to još jedno mož da bidne, ali ne mora da znači, ne možeš da ga uhvatiš ni za glavu ni za rep. Nesigurna, labava lavirajuća, fluidna sigurnost. Da budemo sitničavi – ako savica ulazi u prosek (debelo prevaziđene) famozne potrošačke korpe, koji se prosek njegove cene tura u nju. Južni ili severni…?

Može li se zbog toga više manipulisati cenama u pekarama, čija brojnost i neverovatna razuđenost svedoči da smo i da ćemo biti većinski i (za)dugo društvo suve rane i buđavog lepca. Na način kako brojnost i neverovatna razuđenost apoteka govori o uzdizanju bensendinskog društva.