Holokaust je simbol Holokausta

Nego, može li se, a da je u duhu jezika, postaviti pitanje – ČIME si zabrinut, ili ČIME si očajan. Belćim ne bi moglo, ali sudeći po praksi, izgleda da više ne važi ispravno pitanje – ZBOG ČEGA si brižan…

Eto, juče kolega Igor Brakus na TV-u reče – „očajan sam situacijom“. U agencijskom izveštaju Foneta o poseti onog predsednika Evropske asocijacije novinara – što ga, opet na TV jedna istaknuta „žurnaktivistkinja“ zove Morgens pošto mu je (zaista) teško izgovoriti prezime – piše da je on „zabrinut stanjem u medijima“. I u ovim novinama to se omakne ponekome, češće „profesoru otpora“ Srđi Popoviću. (Pominjem ga samo zato što znam da se njegovim roditeljima to nije „omicalo“).

No ovo nije „rekord“ u odstupanjima od jezičkih pravila, zbog čega sam ko se seća jednom obećao da se tim „sitnicama“ neću ni baviti, osim ako neko ne prekardaši i popne se BAŠ visoko na ovu top-listu. Nije prekardašilo, ali su blizu tome sve češći izričaji tipa „SVI NISU DOŠLI“ umesto NIKO NIJE DOŠAO.

Zašto ova odstupanja u javnom govoru nisu rekorderi? Zato što sam ovih dana ispravljajući neke tekstove nailazio kod studenata novinarstva i sledeće: Hrvacka, početci … Nisam bio mnogo besan setivši se kako su i pojedini nagrađivani novinari pisali – osvežavajući napiTci, a gotovo da nema poslanika u Skupštini koji razlikuje reči natpis i napis. Pa šta, tako su i naši preTci, ali to je već ideologija.

I znamo, sva ta greščad vremenom i učestalošću utonuće u liniju manjeg otpora: jezik je živ i ukoliko (u)potreba pojedinih reči postane veoma uobičajena, to će postati pravilo. Bar ono sve češće – može i ovako i onako.

I to je donekle razumljivo. Ali, ne gradi li se ovakvim p(r)opuštanjem teren da se prošvercuju i postanu prihvatljive i uobičajene i materijalne greške i sadržajne gluposti, ponekad i namerne.

Princip prihvatljivosti zbog učestalosti uz odsustvo pažnje i pomirljivo „može i tako“ preti da polagano (po)remeti i „posuproti“ i mnogo važnije, ne samo govorne, već i društvene vrednosti. Kad nemar, neznanje i aljkavost, a kad god i loša namera, pogotovo ako su poduprte (političkim) autoritetom udare makar kao talasić u brane civilizacijskih vrednosti. Ali, talasić po talasić…

Pre neki dan ministru socijalnom Đorđeviću u govoru o pogromu Jevreja u literarnom nadahnuću „omače se“: „Holokaust je simbol žrtava“. Nije pogrom i masovno ubijanje, nije ni ime zločina. Već je to samo – simbol.

Uostalom i sva stvarnost se ovde i zvanično, a i u ostacima opozicione politike sve češće tretira kao slika, „priča“. Pogledajte saopštenja – desničarski i fašistički napadi nikad nisu to što per se jesu, već su obično „nedopustivi jer KVARE SLIKU“ o našem divnom društvu. Ne kvare njega, već imaginaciju o njemu.