Hronika raspada

Sad su tu golo stenje, vododerine, vukojebine ili šume lude preprečene pavitištem, kupinom, panjevima što ih je mraz oglodao. A onda sam gledao usplahireno kolo potomaka baš onih bleštećih riba kako bežeći od jedne smrti hrli prema otrovu još pogubnijem i jačem. I bio svedokom kako se od toga cela reka talasa i giba. I zanemeo i sam pred sudbinskim i nemim ribljim plačem.

Razgrćem pogledom trn i glog kojim su napušteni puteljci urasli i kolotrazi kojima se život dovozio u vredne i vesele kuće. Već su pod koprivom, pelinom i paprati, o, otkada još zgasli čuperci blagodatnog dima. Zajedno s vatrom pojelo ih bespuće. I sve to gledam. I to me guši kao nepreležana i neprežaljena lepota. Pa se okrećem. I evo me gde čeprkajući po davnim razvodima i svađama sakupljam krhotine dijagnoza o skorašnjim infarktima, okončanjima života i pravim uviđaj nad dušama na osnovu kamenja kojim su tela gađana.

Zalazio sam i u kuće gde su naslage prljavštine bile tek malo tanje od kore lažnog i uzaludnog ponosa njihovih blagoglagoljivih domaćina, gde se stvarno živela senka života a jedina stvarnost je bilo – predanje, bez trunke obzira kojim se odvaja kukolj i trice trebe od kučina. Ja to po grobljima, sahranama, opisima srčanih udara, skaskama o šlogovima prevremenim i postupnim hvatam život u greškama i nas grešne u životu, i nalazim pukotine u uzornim predstavama zabludelih među bogovima što te istovremeno i miluju i glade i obraćaju ti se kao skotu.

Gledao sam kristalnu i hitru vodu koja se od zdravlja rasprskava i kroz koju promiču jata ribljih ogledala. A nedugo zatim sretao sam i vodu od koje gvožđe ne rđa, već svetli! I to je ta strava od koje bih da pobegnem, ali nemam gde da se vratim. Zavlačio sam se u rodoslove drugova što su skončali kao samoubice i video kako su zabludeli jer su se kleli u pretke umesto u potomke.

I pokušavali da žive od tuđe i stare slave. Hodali su ko vejke, nasumice vrludajući u sladunjavoj i praznoj istoriji sve između zamke i klopke. I opet na satelitskom snimku vidim opustele poljane kraj otrovanih reka. I odem da proverim leglo tog smrada koji se na slici ne vidi i ne oseća. I odista je to pustinja, jezivo beživotna kao da je jalova od pamtiveka. I novo je samo to što je okružena sve većim planinama smeća. Evo, sad iz raskola i rastanaka naknadno uviđam laži našeg detinjstva. Mrvi se i rasipa u paramparčad idila pritvornih i izopačenih uzora. Ostajemo sami dok u nama srce i dalje pokušava da lista među gnjilim željama i ljubavima od kojih je svaka nova od stare gora.