Igumanovljev kreativni inat

A dobrotvor što ju je izgradio, kao jedno od dobrotvorstava nije bio iguman, već Sima Andrejević Igumanov, pa je u istočnom delu sveta – tamo gde se sad ratuje – kad je morao, na pasporte dodavao i to kao deo prezimena. Nakon što su ostali siročad, a jedan od braće postao iguman manastira, Simu su kao najmlađeg zvali (onaj) igumanov.

Bogatstvo je stekao trgovinom – duvanom, burmutom, ali i dovitljivim izvozom kontigenata u 19. veku veoma popularnog sredstva (živuljke) za smanjenje krvnog pritiska – pijavica. Ima vikipedista koji tvrde da je još kao dete, tamo u rodnom kraju oko Bitolja, po močvarama počeo da ih skuplja i prodaje, pa je posle samo razradio tu farmaceutiku.

Ali, ima u Beogradu sad još jedan igumanov. Ne znam kako da napišem tu reč, jer firma (ženski rod) tj. preduzeće (srednji rod) se zove Igumanov. Vlasnik i direktor (i dobrotvor) je, od tog roda, priznajem prijatelj mi je, i zove se Zoran Andrejević.

Drugima ga pominjem kao Igumanova, a njemu se obraćam šaljivo sa „dupli komšijo“. Jer firma mu je bila tik uz redakciju Danasa, gore kod Đerma. Posle je sagradio poslovnu zgradu, sa radionicom, naglašavam, sa radionicom na 30 metara od moje beogradske kuće. Ne viđamo se često, pet-šest kafa za 2,5 decenija, ali se obradujemo susretima, pa i onomad, ovde, u Timočkoj krajini.

U vezi s idejom za ovaj tekst, postavilo se pitanje, pa mi ga je jedna koleginiica i potencirala – da ne bude ovo reklama. Ne, nije, a nije ni privatizacija prostora, jer verujući da znam da napišem problemski tekst koji nije reklama – iznosim tezu – da li je u slučaju ovog privrednika čest moto/motiv – kreativni inat, ili inadžijska inovativnost. (Ima veze i sa onim pijavicama!) Pitao sam ga sad, jesam li pogodio i nisam ga mnogo ubeđivao da se složi. Bavi se, prosto rečeno, grejanjem (i rashladom) velikih prostora, objekata, fabrika i fabričetina.

Osnovni pristup i INOVATIVNOST je – efikasnost. Uz veliku uštedu energije! A šta je sa INATOM?

Pa, pre petnaestak godina pokazao mi je jednu pametnu i štedljivu zgradu koju je izgradio da dokaže da može i sam. Kad su mu već državni subjekti sa kojima je započinjao projekat – dali korpu. Dočim upravo sada, takođe, uveliko radi na ideji koju državne institucije, uprkos trudu inicijatora i obećanjima odgovornih, nisu mogle da uključe u „obrazovni sistem“.

Osniva Akademiju Igumanov koja treba da nadoknađuje veliki nedostatak mladih, obrazovanih tehničera, montera i stručnjaka koji mogu uspešno da rade na projektima kojima se ova, ali i druge slične firme bave.

Rekao sam MOGU DA RADE, jer je to već isprobano. Pokušao je „dupli komšija“ saradnju sa tehničkim školama, uz stipendije za zainteresovane učenike, krenulo je ali je – mrljavno išlo sa ozvaničenjem u školskim programima koji ne uvažavaju potrebu za dovoljno časova PREKKSE. Onda je „okrenuo princip“ – sazvao je roditelje i grupu oduševljenih „đaka“.

Počeo je da radi sa njima, kroz „vanastavne aktivnosti“ u svojim prostorijama i radionici, sa dovoljno neophodne prakse. Za ovu i druge firme – Igumanov ne pravi pitanje! Iskusni stariji stručnjaci, već umorni i istrošeni, na kraju radnog veka u timu su sa mladima. Kao mentori!

Ima li lepšeg kraja teksta. Sjajna sinergija, sve funkcioniše savršeno, jedan projekat, završen besprekorno, kaže Z. A. Igumanov.

(Nastaviće se, kad zatreba…)

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.