Inat, voz i – rat

Ostavite komentar Odustani od odgovora

1. Pročitah gornji tekst, pa šta!? I za inat kažem alal vera!

2. Da, inat je nezgodna stvar. Može od njega da se strada. No, gospodine Andrejiću, da li mislite da je u redu što "tamo kamenuju i nebrendirana vozila"? I šta mislite da treba po tom pitanju učiniti? Okej, voz je nedorasla igra političara koji shvata da su mu akcije u padu. No, imate li Vi bolji predlog od "ćuti i ne talasaj"? Ili je taj deo priče nebitan, neka vrsta stilske figure kojom ćete efikasnije pokazati kako je Toma glup. Pa dobro, Toma je glup. Pokazali ste, QED. No, provokacije su redovna moneta druge strane. Ne kamenuju se samo vozila tamo na Kosovu. Što je jedna provokacija sa naše tolika katastrofalna glupost? Molim Vas, objasnite mi. I ja sam glup.

3. СРБИЈА НЕ СМЕ ДА УСТАНЕ!
   субота, 28 јануар 2017 01:59
   beloruskivez02ЖЕЉКО ЦВИЈАНОВИЋ

   Србија на председничке изборе мора јер им је време, али и на парламентарне јер јој треба корекција политике и мешање карата

   1.
   Да сам на Вучићевом месту, сад бих покушао да се сетим ко ми је пролетос највише упирао да Лончар остане у влади. Подсећам, било је то време кад је сам Вучић најавио како ће да га отпусти. Искрено, не знам ко је то био, али ми понешто што натуцам о „периодном систему“ каже да је тај исти био и против уласка Николе Селаковића у владу. И да је сад међу тврђима да Вучић иде на председничке изборе. Данас је јасно и зашто је тад сачуван Лончар. Веља Илић је ту крив колико и поштар кад доноси пресуду у коверти, додуше, утолико експедитивнији што су га убедили да му је то достављање у најбољем интересу. Жртвовање за истину и правду да и не помињем.

   За то време, Вучић је био у Минску, пре него што сам га тамо очекивао. И није се крио, преговарајући о феноменалним Лукашенковим тракторима, него је говорио о оном због чега је стварно дошао – о оружју. Зашто? Треба му за изборе? Можда, али шта то на изборима не може да заврши шест Путинових Мигова, него требају и Лукашенкови? Можда је боље питање: шта то он зна што ми не знамо?

   2.
   За то време, у земљи и око ње почиње кермес: Лончар и Шиптар у наставцима; Вацићев тест интелигенције на N1; шеф НС полиције са нарко-дилером; други нарко-дилер у колима Вулиновог министарства; рафални напади на Тому Николића; велечасни Жаркица Кораћ од Томе брани Тачија; Иницијатива младих на кастингу добија улогу Отпора, Алијин син прети „ревизијом оптужнице“, албански амбасадор у Приштини обећава да ће његова земља бранити Косово од Срба, Мекалистер у препоштеном Данасу…

   Одакле све то за тако мало времена? Креирање предизборне атмосфере? Тешко, утолико теже што је готово сваки од поменутих догађаја дао више меркалија него кад се сабере све што су досад покренули опозициони кандидати. Пре ће бити да су и сами избори део нечег већег. Можда нечег због чега Вучић иде на ноге Лукашенку, кога је само пре пар година избегао у Београду.

   3.
   Шта год мислили о српској влади, иоле крупнија слика је јасна. Упркос бомбардовању и деценијама разарања, Срби данас нису само најјачи политички фактор између Беча и Истанбула него и носиоци једине две државе на том простору које су успеле да задрже контуре самосталности. Чак и кад би се, према истим критеријумима, правила листа европских земаља, Србија и Српска биле би веома близу врха. И?

   beloruskivez03Ништа, само што је на свету све више земаља – а после Трампа биће их још више – које знају да се самосталност још како сипа у трактор. Опоравак српске самосталности у промењеним околностима неће само погодовати Србији већ ће бити и нека врста балканске бомбе која ће, и без неке нарочите српске намере, променити геополитику региона. Како су нове балканске државе 90-тих ницале са истом мотивационом и идентитетском легитимацијом – борба против српске хегемоније – ту легитимацију су задржале и данас. Хајде сад да замислимо колики би макар делимичан опоравак Србије и Српске био земљотрес за те „нове државе“. Само наш опоравак приказаће их у пуном формату мање или више пропалих држава.

   Зато је антисрпска мотивација Загреба, Сарајева, Подгорице, Приштине и Тиране данас и већа него што је била 90-тих, кад су се окупљали око заједничког пројекта. Они данас тај пројекат одсудно бране, а с њим и све односе које су изградили за последњих 25 година, који их, попут неког вештачког скелета, држе усправним и привидно живим.

   4.
   И баш зато све око нас почиње да личи на 90-те. Србија и Српска не смеју да устану, јер, ако се то деси, много тога око њих ће да падне. Зато је Вучић у Минску, јер за наставак рушења Србије стратегијом љуштења лука више нема времена, док би један блицкриг од неких 15 дана, за које време би се Србији руке држале завезаним, већ био неко решење. Зато је овде подигнута сва пета колона; зато тон критикама Србије у Европском парламенту дају посланици из Хрватске; зато су све афере пласиране у јавност испричане језиком разумљивим актуелним и будућим колонама корисних идиота, који се препознају по реченици да их баш брига за геополитку и светска догађања ако они лоше живе.

   Наравно, платформа на којој се зида та врста афера не припада ни домаћој петој колони ни странцима. Припада самој власти. Питање је дакле како то да та власт у тако важном часу производи толико ентропије, толико Вацића и Лончара. Једноставно: Србија никад није имала власт којој су се толико разилазиле осе стратегије, идентитета и идеала. Да су се друге две осе подудариле са првом, било би исто као пре: нико не би смео да помене западне амбасадоре, Русији би залепили санкције а Мигове би видели на филму. Да је превагнула оса идентитета, Србија би имала социјалну револуцију, у којој би сирмошани набијали богате на колац. Да је победила оса идеала, власт би пала на неком мајдану негде кад и Јануковичева.

   Е сад, три тако разроке осе аутоматски стварају широку лепезу обавеза према спољним и унутрашњим актерима, међусобно често сасвим неспојивим. Производ тога јесте унутрашња конфузија коју стварају међусобно супротстављене фигуре, политике и интереси. Таква власт тешко може да крије своје слабости, ентропију производи лопатама. Наравно, те ентропије не би било кад би три поменуте осе биле мање разроке, али пре него што се баци камен, ваља видети шта би се десило да је нека од њих претегла. Чак и кад све то није нимало лепо изгледало, таква политика имала је свој raison d““être. Али времена се мењају.

   5.
   Председнички избори на пролеће су обавезни, парламентарни нису. Али, говорећи из перспективе већ испричаног, ови други су неупоредиво потребнији. Зашто? Зато што председнички избори могу да последично креирају персоналне поставке, али само парламентарни имају снагу креирања политике.

   Речју, можда је време да се у власти озбиљно анализирају промене у свету, да се направе неки закључци и да се према њима опрезно и амбициозно коригује политика. Или – да будем сасвим јасан – да се осе стратегије и идентитета, колико је то могуће, приближе оси идеала. Таква мање разрока политика данас је могућа, по дефиницији, производиће мање ентропије, биће у обавези према мање политичких актера и, што је најважније, мање разнородних актера.

   beloruskivez01Такав налог не произлази само из промена у свету већ и због тога што ће Србија наредне године морати да брани своје право да устане, опоравља се, развија и – не мање важно – да се одбрани ако буде требало. Три су дакле кључна унутрашња разлога за парламентарне изборе. Прво, неке обавезе прихваћене на прошлим изборима – пре свега међународне а и локалне које произлазе из њих – немају стари претећи потенцијал. Друго, ако ћемо следеће године то да Србија не сме да устане слушати из Брисела, из региона, из српских медија и од наших олош-елита, бар не морамо све то да слушамо и из српске владе. Ако је овај разлог политички, следећи, трећи, је структурни. Наиме, мања количина обавеза владе после парламентарних избора могла би коначно да на политичкој сцени и око ње отвори једну нишу у којој би владала правила меритократије. Можда то не би сасвим убило ентропију, али би свакако повећало одбрамбене и развојне потенцијале друштва. А за то је неопходно ново мешање карата. Парламентарни избори.

4. "Ђиха, ђиха на коња са четири круте, МИ идемо на далеке путе". . .

5. E, sad mi puče zora zašto Basara voli da čita Božine kolumne! Pa bre zbog onog mudraca koji zaustavi voz i iz inata odustade od rata. Mudraca prezauzetog dotle da nemaše pojma ni da je voz otpravljen, akamoli kako je oslikan. A Boža se za mudraca povadi tako što objavi komentar izvesnog Gorana. Mudro, nema šta!

6. PISMO PETRU M 300117

   Poštovani Petre Markoviću,
   (verujem da je ime pravo)
   Imam mnogo obaveza danas, ali hoću da kratko odgovorim na Vaš komentar. Iz dva razloga, prvo što je uljudan i drugi, važniji, što se uvek nerviram zbog opšte situacije sa ovim novim medijima i internetom – što ih je više, sve manje dvosmerne komunikacije. Pa i u vreme golubova pismonoša više je bilo toga. Trudiću se da mi odgovor bude kraći od onog što mi se mota po glavi, ima vremena, možda i napišem kasnije nešto o temama koje pokrećete, mada se ne smatram ekspetom za srpsko-albanske odnose, a usuđujem se da to dotičem zato što vidim šta (sve) pišu i govore oni što se za takve izdaju!!!
   Dva su mi teze posebno privukle pažnju. Ona upitna – o tome da „tamo kamenuju i nebrendirana vozila“, pa šta mislim o tome i ona gde mi se pripisuje stav da sam za „ne talasaj“. Naprotiv, ja sam uvek za talasanje, samo ne volim svako talasanje i držim da imam pravio da to kažem. Važno je odakle duva vetar što talase diže. A ni ovi „naši“ ni oni „njihovi“ po meni nisu moji vetrovi, štaviše slučajno ili namerno, implicite ili eksplicite „duvaju u istu tikvu“.
   Ono prvo mi se čini važnijim: mislim da Srbi i Albanci (ne lezi vraže jaka je struja na Kosovu da se njegovi albanski žitelji nazovu Kosovarima da bi se razlikovali od starijeg i omalovaženog „brata“ u Albaniji), dakle Srbi i Albanci imaju mnogo više zajedničkog nego što se zna i što se vekovima želi da promoviše. A vlasti i moćnici i lideri kroz decenije, ne samo ove, ne žele, a često i ne znaju da to postoji pa da ističu. Zašto? Zato što se lakše vlada kad se manipuliše stereotipima kojih je tu sijaset. U izvesnom smislu toliko ima sličnosti da i tu važi ono „mržnja (zbog) malih razlika“. Balkanluk i tu i tamo, vekovima!
   Nadalje, smatram da treba „čistiti najpre u svom dvorištu“ i biti veoma oprezan i diplomatičan pred đubretom u tuđem. I ne manipulisati količinama đubreta. I konačno, smatram da je u svim političkim i istorijskim prilikama, konfliktima itd. uvek veća odgovornost na većem subjektu/naciji u odnosu na manji. Kad kažem odgovornost, pravim jasnu razliku između nje i KRIVICE što se često meša. (Može se biti kriv, a ne i odgovoran, ili odgovoran ali ne i kriv, s tim što je tu razlika manja.)
   Pošto spadam, kako kažem u „građanski i proevropski usmerene ljude, ali verujem u promaju“ reći ću jedno narodnjačko poređenje i argument za prethodno, pogotovo imajući u vidu one koji vole da i sad u 21. veku operišu pojmom „domaćin“ iako nam se dom davno rasturio, delom i njihovom zaslugom. (Uzgred, na Kosovu se kao takvi, a sve ih je manje, mogu prepoznati oni koji nose keče, ali ne iz političko-pomodnih razloga. Zato kad gledam demonstracije u Prištini i po tome sudim koliko se društvo tamošnje menja.) Dakle primer: u tradiciji domaćinske Srbije, selo nikad nije za kmeta biralo siromašnog, neimućnog, neuglednog domaćina već uglednog, bogatog koji je strog i pravičan, ali ume i da pomogne manjima i mlađima. I odgovoran je i kad je kriv i kad nije. (Ne mislim da Srbi treba da budu kmetovi Albancima/Kosovarima, več ovo uzimam kao ilustraciju odgovornosti veće nacije.)
   Zato, treba mnogo znanja da se prepoznaju oni stereotipi za manipulaciju. Naravno, da budem skroman, nemam ta znanja da presuđujem, ali se bar pitam i razmišljam nad tim sterotipima. I greškama koje i jedni i drugi prave, mađući njima. Samo nekolki primeri:
   – U akcijama za zajedničko liderstvo u regionu, što je dobro, i Vučić i Rama kažu da je vreme za mir, da se napusti prošlost i da dve zemlje „nikada više ne ratuju“, a nikad nisu ni ratovale, kao što Rama nije, kao što se prenosilo u medijima, bio prvi visoki funkcioner Alnabije koji je od posle rata posetio Srbiju
   – Nikolić, zalažući se da Unesko ne primi Kosovo odnosno kako se ovde govori, ne odluči da se srpska baština na Kosovu „preda onima koji su je rušili“ kaže da Albanci nemaju nikakvu baštinu stariju od pedesetak godina (kad im je valjda Srbija izgradila benzinske pumpe) a sad u Briselu „podjebava“ Tačija za visinu zida. Zna li on, npr. kome je i šta na Hilandaru poklonio Skenderbeg pre nego što je prešao u islam ili baš zbog toga
   – Zna li da se bar jedna od najmanje dve, a možda i tri, žene Kraljevića Marka preudala za albanskog plemića (voleo bih da znam da li se neko bavi pitanjem – zašto se u narodnim pesmama o njemu nigde ne pominje „vjerna ljuba“, već samo „keva Jevrosima“ kako Beograđančad zove istoimenu ulicu.) (Inače, poslušajte pažljivije i Tomu i Acu – oni o svojim sagovornicima iz Brisela uvek govore omalovažavajućim kafansko-pijačnim tonom.
   – Šta šire znamo o austrijsko-turskom ratu koji je prethodio „seobi Srbalja“ i znamo li da se u desetogodišnjim borbama recimo, na austrijskoj strani bore albanski i srpski četovođe, kapetani i knezovi protiv Turaka u čijem sastavu takođe ima albanskih i srpskih četovođa, kapetana i knezova…
   – Šta je tačno dogovorio Arsenije Čarnojević ( dalji pobočni rođak/saplemenik pomenutog Skenderbega) potkraj 1689. sa austrijskim vojskovođama, predstavnicima markgrofa Badenskog – da li da se Srbi presele preko Save i Dunava ako Austrijanci ne pobede, ili nešto drugo i gde je tada bio i šta je radio Arsenijev odred konjice koji je prethodnih godina iznajmljivao okolnim zemljama ko više plati
   – Da li je Isa Boljetinac, (jeste jedan od osniivača Prizrenske lige), i neprikosnoveni lokalni „vladar“prestao da brani manastir Sokolicu i srpske crkve i srpsko stanovništvo, zato što je prestao da ih „voli“(omiljen Vučićev politički glagol – voleti) ili zato što Apis, kad ga je „vrbovao“ nije verovao u njegovu procenu političke situacije 1912. (ako Turci napadnu ja ću vas braniti, ali neću ako vi napdnete Turke)…
   – … a kad su Turke proterali, da li se šire zna da Albanci i oni koji su se smatrali Makedoncima – nisu imali pravo glasa
   Sad bi došlo nešto o Miloševićevom vremenu, ali odužih. I još jednom da kažem, o svemu ovom više razmišljam, nego što imam ISKLJUČIV stav. Siguran sam samo da su – kontraproduktivni stereotipi.
   Pozdrav
   B. Andrejić
   PS. Esade, junačino, nikave veze Boža nema sa „turanjem“ tekstova na sajt, a inače verujem da onaj gore tekst i nije „turen“ zbog ravnoteže, nego zato što je stigao u jednu otvorenu redakciju koja, „po imenu te poznajem“, rado pušta tvoje tekstove
   PS 1: Da ne ispadne da lažem da imam puno posla a napisah ovoliku teksturinu – izvinjavam se čitaocima zbog eventualnih slovnih grešaka,ne stižem da ih popravim, a pisah u dahu. Uostalom, nije loše da se vidi kako izgleda „prva ruka“ neke moje „napisotine“ 