Između dve reklame

Jedna je za one besplatne udžbenike što ih deli naš u dijaspori obogaćeni naučnik.

Inače, cenim njegovu inicijativu, a ime mu ne pominjem da ne bude reklama. Druga je za neke eko-pelene (budućnosti!), pošto je sad sve EKO.

U onoj udžbeničkoj zasmetalo mi, po inerciji, što se kaže da je već podeljeno preko (valjda) 25.000 knjiga. PREKO, a ne VIŠE OD kako bih ja napisao i kako sam saradnicima godinama ispravljao u tekstovima.

Jer, nas su iz srpskohrvatskog – i na ćirilici i na latinici – učili da je preko za preko plota. A da za neodređeno veći broj treba reći više od.

Na časovima, kursevima i u praksi novinarstva važilo je – bolje leži ovo drugo. Čak i ako je ispravno i prvo.

A inače kad se pojave ove dileme, s godinama se dešava jedan za mene nervirajući paradoks – nedoumice se sve češće rešavaju stavom da – može i jedno i drugo.

Ispravno je da njušimo NOSOM, ali je prihvatljivo i NOSEM.
Nisam se upuštao u proveravanje šta o preko kaže pravopis, kojih pak ima više od jednog. Naprosto zato što je, čini mi se, dugoročno važnije to što se množe situacije da nešto može i ovako i onako, što povećava šanse da ne bude – nikako.

Tanka je uteha da je uz alternative veća ponuda, mogućnost izbora… A i za izbor potrebno je usmerenje. U protivnom, množe se, sve više i namerno proizvode, tačke neizvesnosti.

Na vrhu spirale je „ona moja neizvesnokratija“, ta šuma koja se ne vidi od drveća, taj „ogrevni materijal“ i pogonsko gorivo manipulacije.

(U pauzi pisanja ovog teksta u kolumni kolegninice Jasmine Lukač pročitah njenu pretpostavku zašto će Vučić opet pobediti na izborima. On, kaže ona, koristi „nemačku dijalektiku“ pa „kod njega nema ili-ili, sve je oba istovremeno“. I preko, i više od. I nosom i nosem.)

Sve ovo opominje na ono što smo, čini se, nepovratno izgubili – delotvoran sistem obrazovanja. Učenje odmalena šta je ispravno, šta nije, makar to bile na prvi pogled sitnice.

Ukazivanje na lavirinte alternativa da se ne bi došlo do „oba istovremeno“. Dve stolice, levi migavac za desno…

U drugoj reklami sugeriše se izgledna budućnost. Te eko-pelene namenjene su, kaže se, „generaciji koja će očistiti svet“. Zamamno, nadobudno, ali i prevarno.

Da li će se i kako ta generacija bez onog o čemu smo prvo pričali snaći u tom prljavom svetu koji joj ostavljamo da ga očisti?

Šta ćemo mi JOŠ ŽIVUĆI učiniti da im čišćenje bude lakše, ako i nadalje prljamo? Da li nam dolazi iz dupeta u glavu zašto u većem delu Srbije danas više od (ne PREKO) dva meseca nema ni kapi kiše i zašto ugiba stoka na paši na Staroj planini i na Pešteru gde su presušili i poslednji izvori?

Ako o tome nismo mislili pre četrdeset godina, pa je danas ovako, kako će biti s današnjim slepilom i gluvoćom spram ugibanja pčela, sprženih trava, otrovanih reka posle četrdeset godina čistačima sveta što danas kake u eko-pelene?

Obišao sam sve deponije u svom selu, prošao uz sadašnja i napuštena, bivša korita otrovnice Borske reke. Pa to se ne da očistiti, niti ima gde skloniti za sve one pare koje obećava Onaj što hoće oba – i rudnik litijuma i referendum da ga možda ne bude.