Jao pao = dimnjak

Zvani stometarski, iako nije bio visok baš sto metara, građevinski poduhvat mojih zavičajnih komšija Crnotravaca. Dok je pravih građevinskih Crnotravaca još bilo.

Pejzaž Bora zbog toga, naravno nije ni malo postao lepši, nije ni ružniji, jer inače ružniji nego što jeste teško može da bude.

U svakom slučaju Borani osećaju prazninu u krajoliku bez obzira kakav je on, mnoge generacije rađale su se i odrastale s njim kao delom gradskog vidika.

I ne samo Borani, po vedrom vremenu u sa okolnih pa i dvadesetak kilometara udaljenih brda mogao je da se vidi kako rad. A, bome, i oseti i na toj raz/daljini kako štipa za nos i pluća.

Srušili su ga i to mnogi znaju novi vlasnici RTB Bor, Kinezi i tu počinje vic.

Nekad kad jeste bilo simpatija za Kinu i Kineze, ali nije baš bilo čeličnog prijateljstva – kinesko je takvo bilo sa Enver Hodžinom Albanijom – šalili smo se pitanjem – kako se na kineskom kaže impotencija?

Odgovor – jao pao! Sad vidimo da vic nije tačan, stari dimnjak se kaže – jao pao.

I tu prestaje vic i počinje (surova, možda još surovija) zbilja.

Šta se desilo i šta će se desiti i kakve veze ovaj čin ima sa zaštitom životne sredine?

Da li ćemo konačno sad „pod Kinezima“ moći da računamo na one breskve sa plantaža oko Bora koje mi je pre desetak godina u intervjuu obećavao direktor Spaskovski najavljujući novu Topionicu?

Bacio sam pogled na saopštenje, novinari kao univerzalne neznalice imaju i to svojstvo da „mogu da ne znaju, ali znaju ko zna pa ga pitaju“ i pitao sam.

I potvrdilo se (uh, al sam pametan!?) mnogo toga što sam pomislio i pre nego što sam pitao.

Ključna informacija je – iz ovog dimnjaka odavno ništa ne dimi, pa njegov pad ništa ne menja u dimljenju okoline.

Ali, srušen je simbolično simbol stare tehnologije i samim tim najavljen napredak, modernizacija.

Kinezi vole da ruše staro i prevaziđeno, to je element njihove ideologije kao religije.

Simbolično je najavljena i nova tehnologija. Ako je bude, jer u ovoj religiji i ne mora da je bude, srušen je simbol stare i već to je dovoljno. Kao da je proradilo novo.

Ne treba biti nakraj srca – u simboličnoj rupi starog dimnjaka, možda se preseče vrpca i pusti u rad neka nova nezagađujuća i prečišćavajuća tehnologija.

Znamo i ko će seći traku.

Ali, bojazan je da će i to biti samo simbol nečega što je neophodno, ali ga neće biti dovoljno.

Pitali su se neki, a da li je pali dimnjak otrovan. Jeste, no to je mrvičica borske zagađenost.

Kukamo s pravom na vazduh, a vode i tlo su neizlečivo zagađene za naredne stotine godina. Zapravo, izlečivo je i to, ali je skupo, a mala je nada da će se novi vlasnici i za to opružiti.

Njihov primat je bespoštedna eksploatacija, a zaštita što reko Davičo deveta je rupa na zadnjoj svirali. (Na sviralama, nema devet rupa!)

A ministarkino „zeleno rudarstvo“ ne postoji. Uvek je crno da crnje ne može biti. Za eventualni maksimum – sivo – opet treba para. Ukratko, i zeleno rudarstvo je simbol nečeg što je lepo i baš dobro zvuči, ali ne postoji. Jao si ga nama!