Foto: Radenko Topalović Ima jedna banka, nije korektno da joj ime pominjem (da se ne naljute prijatelji „vrhovnog društvanceta“) čiji sam nekolikodecenijski klijent. Računajući i onu koja joj se prodala, a za čije sam ime saznao još u srednjoj školi u jednoj lekciji iz stranog jezika, a čiji je prvi direktor bio dobar (i sada) drug baš iz te škole. (A o vražogrnačkom poreklu i da ne pričam.) Ti sentimentalni razlozi bili su presudni da ostanem i u banci – kupcu.
Redovni čitaoci su, možda, primetili da taman kad smislim temu i naslov ove kolumničice, iskrsne još nešto u vezi sa njima i postane nezaobilazno da se rekne. To se desilo i sada, slučajno sam saznao od jednog bankara u njoj (koji me kao jedinog na redu kod njega, primio posle desetak minuta scene „ja ga gledam i čekam, a on privatno telefonira“) da je stav centrale da ne otvara tekuće račune udruženjima građana i nevladinim organizacijama!? (Pomislio sam – jer među njima ima mnogo „izdajnika“!?)
Nazad na naslov: negde potkraj leta dobijem sms iz banke da mi je od tad i tad odobrena povećana pozajmica (tzv. dozvoljeni minus) koju nisam tražio. Iznos je bio duplo veći od dotad dozvoljenog „prođi sa mnom kroz crveno“. Svi znamo da često s raznih strana dobijamo takve ponude, a još važnije, i poruke na koje ne možemo da odgovorimo. Čak i od izbornog štaba neke stranke koja te podseća da glasaš za njenog kandidata, ali ne možeš da ih oteraš gde treba, ili ako si pristalica da odgovoriš – glasao sam već. Izeš, onda mreže i dvosmernu komuniikaciju.
Sume na mom računu su skormne, penzija „izdajnička“, radim ponešto za siću, uplaćujem i sam sebi od dodatnih poslova. (Ako se kaže da ovo liči, na devedesete, a i da je gore o njih, i meni liči, tada sam uredničku platu u izdajničkoj Borbi jednom dopunjavao i izvođenjem elektroinstalacija.) Pratim šta trošim, ali ne izvodim svakodnnevni bilans uplata-isplata. Kad li, jednog dana, podignem desetak hiljada, kolko mi je ostalo i u sms-izveštaju vidim da mi je skinuto od rezervnih 100 evra (za ne daj bože).
Odem zbunjen da se raspitam, zbunim i službenice svojim čuđenjem i mic po mic, izvod po izvod, objašnjenje po objašnjenje, shvatim šta se desilo. Oni odobrili, a da ja nisam znao ni osetio, onog dana pozajmicu koju nisam tražio, priznajem odgovoran sam što nisam svakodnevno vodio knjigovodstvo ulaz-izlaz…
Ali, matematika je jedno, ali lukavstvo I PREVARA se krije u nečem važnijem – banka prisvaja pravo da te sms-om obavesti o nečenm važnom, na šte ne možeš da odgovoriš sms-om. Nego moraš lično da na šalteru odbiješ, iako to u ponudi ne piše. „Ćutanje je znak odobravanja“, poslovica podignuta na prevarni nivo.
Ali, zar ne ćutimo i na sve prevare koje nam ovi rade, nego odobravamo!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
