Kifla i „zimski sladoled“

Zaključivao je ponešto i o ljudima, i potom proveravao da li je to uradio tačno, povezivao izgled, tašne i torbe i zanimanja, mantile, kabanice i kišobrane u rukama sa stepenom „lolinstva“ zaposlenih i domaćinluka kačketaša, beret(k)aša i još ponekog šubaraša. Primetio je i da su očevi, pa i njegov Otac, različit od drugih samo po cipelama, mnogo brže nego njihove majke zaličili na od šubaraša još uvek prezrene „lole“. One su bile i dalje, ispravnije, nešto duže bile sličnije zabrađenim babama nego ženama kakve su i one same kasnije postale, sa ondulacijama bez marama, obramica i korpi pijačara i grobara, na podovima vozila kraj svojih nogu usred zgusnutih nogu drugih putnika.

I u doba dečaštva nije bila retkost da autobus usput do varoši pretekne neku ženu, posebno ako je snaha, što ide pešice sa dve korpe na obramici i torbom na leđima, pa i korpom koju šeta od desne do leve ruke… Možda bi ovaj otisak sećanja na sećanja nestao iz glave da se jednom – a pamti se po toj prvoj poslastici u životu zvanoj kifla – nije trajno zalepio na naše junake jer se desilo ovo iza tačke. Majka se jednom u ranije doba Deteta vratila iz varoši sa praznim korpama, oslobođenom obramicom, nekakvim parama, valjda je Dete tad znalo za novac, u prevezanoj maramici u džepu kecelje i u jednom trenu odnekud, valjda iz ispražnjene crno-crvene tkane torbe izvadila komad nečega umotan u hartiju. Bilo je to pola polumeseca hlebaste stvari, niko se ne seća da li se tad prvi put, a verovatno jeste izgovorila i reč „kifla“. I rekla, još je to bilo vreme kad se našinački zarad čitalaca mora da prevede: „evo, kupila sam je za tebe, ali pošto nisam doručkovala, morala sam da pola pojedem koliko sam se umorila i ogladnela odavde do varoši i naovamo! Ali, polovinu sam ti ostavila da vidiš šta jedu deca po varoši!“

((* Bilo je to i vreme kad su deca, ne samo siromašnija, imala odavde gledano veoma čudne igre. Kad bi dobili ovako iznenada neke „kupovne“ slatkiše, poput kifle tu gore pomenute, ali i kad bi bio domaći hleb, a u kući ne bi bilo sira, znala bi da pecivo podele na dva dela, za svaku ruku i da jedu naizmenice iz jedne pa druge, govoreći „ovo mi je sir, a ovo leba“. Iz tog negde vremena potiču i one suze u ponekim prepričavanjima o „specijalitetu“ koji je jedna devojčica, u odsustvu (samohrane) majke koja je bila u nadničenju spremila sebi i dve godine starijem bratu. I ponosna je pričala da su ručali – pržene krastavce! Nekim duševnijim svedocima ove prepričotine u oku je zasijala dodatna suza ganutljivka, ako su znali da je njih oboje posle uspešnih škola završilo fakultete (a u Đavolovcu mnogoj deci ugled su bili mnogobrojni uspešni studenti) i potom se bavilo uspešnim poslovima. To je bilo vreme za kojim je nedugo potom došlo vreme, odavde gledano, još čudnijih poslastica pakovanih u kesice od već upoznate plastike. U jednima je bio sirup od maline ili višnje za jednu čašu soka, a u drugima kiseli krastavčići ne duži od dečjih domalih prstiju što su se zvali kornišoni. Doživljaj je bio, dragi čitaoče, ako si za slatko, da zubima odgrizeš ćoše kesice i sirup isisaš, a vodu baš i ne moraš ni kasnije da popiješ. Za kiseli doživljaj postupak je bio isti, ali uz dve operacije: kiseli sok se popije prvo, a krastavčići se grickaju da se zasladiš. Brojale su se tad godine, pa se zna da je tri-četiri godine potom u centar Đavolovca počeo da dolazi „zimski sladoled“. Ta čokoladasto brašnasta, nipošto kremasta masa u kornetima prodavala se tačno ispod poslednjeg do puta jedinog preostalog od drvoreda kestenova što je bio da, da baš onde gde je sad, dok se ovo piše i godinama pre, onaj pločored kraj česme.))

Na dan kad obično konstruišem ove redove umrla mi je majka, pa nisam stigao da uradim planirano. Ali, umesnim mi se učinilo da objavim ovaj odlomak iz rukopisa romana koji ću valjda dovršiti.

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.