Klikeri na mitingu

Imao sam povoda da ovo odmah primim malo „iščašeno“. Setih se onog dečjeg uzvika koji ponekad i ovde pominjem – „mamaaa, vidiii, trešnje se popele na drvo“.

U tom duhu, ne bez razloga i namćorluka, pitam se, znaju li uopšte i do kog i od kog uzrasta mladi, ako ne šta su, a ono kako izgledaju klikeri i (neoljušteni) lešnici? Naravno, pitanje ima smisla pod osnovnim uslovom da su čuli i obratili pažnju na ovu vest i ako ih je za prognozu i gradobitne oblake uopšte briga.

Razlog da na ovo gledam „razroko“ i poimam „iščašeno“ stoji u nedavnim zabrinjavajućim zapažanjima pedijatara i logopeda. Kažu oni da deca imaju sve veće govorne mane, a osnovni uzrok su nepravilan razvoj vilice i zuba. Usled toga što su sve manje upućena na žvakanje, kad bi žvakati mogla, prirodnih namirnica, svežeg voća, povrća… Ne, sve je više kašica u ranoj ishrani. (Ua za lešnik u nutelama i cipiripijima npr!) A igara napolju, u prirodi, pa i klikerima, sve je manje u dečjeroditeljskoobdaništanskim „agendama“. Na telefonima koriste malo prstiju, najviše palčeve, pa kad treba da pišu olovkom (šta to beše – olovka!) stežu je u pesnicu ili među četiri prsta.

Na stranu što će sve ovo uticati na genetske promene, na spuštanje vaspitno obrazovnog nivoa u svakom smislu već su uticale. Reči nestaju iz jezika merom kojom nestaju predmeti za upotrebu. Na sirotim klikerima primenjeno, nit se deca (naša budućnost i radost) igraju njima, niti će znati šta su, niti će umeti da izgovore reč niti će znati šta znači.

Pometnja u obrazovnim, kulturnim, vrednosnim pa i političkim sistemima problem uprošćava do pitanja, sme li se u zemlji sumnjive osnovne pismenosti govoriti, i kako o – medijskoj, političkoj… pismenosti.

Nije van teme, evo mog najupečatljivijeg i istovremeno najtužnijeg utiska sa nedavnog „Vučićevog“ mitinga.

Za razliku od mnogih koji ne po/znaju Srbiju u dušu, ne prezirem ljude koji su tada došli ili dovedeni u Bgd. Ali, prezirem SISTEM koji decenijama, ma VEKOVIMA „mesi“ takve ljude.

Bio sam tamo. S jednim drugom. Puštaju se na video-bimove snimci govora AV-kampanje iz Bora, Novog Sada… odasvud . Govornica se s našeg mesta ne vidi…

Kažem drugu ono što odavno znam: „Znaš li R. da trećina ovih ljudi ne zna da su ovo snimci, misle da je Vučić već na govornici?“ On me otkači uz nevericu. Malo potom, tokom snimka iz Novog Sada, iz trojke iza nas jedan „ispravlja“ Vučića – „nije ovo Novi Sad, nego Beograd“. Muvam druga, on preneražen!

Program ide dalje, završi Brnabićeva, priča Dačić, Vučić još nije, drugog iz ove „trojke“ koji, kapiram tad, jesu neki koordinatori, zovu na mobilni da dođu kod autobusa. On im kaže da je Vučić završio, doći će čim čuju još i Dodika!

Pričam ovo mladom kolegi u redakciji, izveštaču – on kaže isto bez prezira – pa većina ne sluša, umorni su zbunjeni, nezainteresovani, ne zanima ih.

Nisu mislili NA KLIKERE na vreme. Niti KLIKERIMA. U glavi.