Kolegijum izdajnika

Poruka je bila šaljivo ozbiljna, sa smajlićem, glasila je „Vidim, ideš kod Kesića, bolji si!“ Sloba mi je uzvratio porukom čuđenja.

Odgovorio sam mu, citiram: „Dobri stavovi na bazi dobre analize, plus vrlo KREATIVNA A JASNA ironija. Nisam pametan da kažem više. Uzgred, koji put sam s nogu, kad ih sretnem to govorio i našim liderima – zezajte ga, ali potkrepljeno, izvrgavajte ruglu“. (Nadam se da je jasno KO da se izvrgava!)

Ova anegdotica dotiče i neke važne teme u našoj profesiji koja odavno već to nije. I nije u vezi ni sa kvalitetom Kesića, već s nečim mnogo važnijim.

Koliko puta su najrazličitiji i ozbiljni ljudi u raznim formama dosad rekli da je OVO što nas je snašlo gotovo neviđeno.

Nimalo uzgred, nije nas baš ni samo snašlo! Ogromna je krivica i odgovornost i na nama novinarima i na nizu društvenih i političkih subjekata.

A pristojnost i umerenost, ako ih je ikad bilo u normalnoj dijaloškoj meri u društvenom, skupštinskom i političkom životu, s jedne strane – nije se isplatila.

S druge, i koliko je postojala – bezobrazno, bestijalno je zloupotrebljena. Najluđi snovi dokle nešto može da ide postaju stvarnost, apsurdi su oblici života, životarenja, opstanka…

Nezamislivi bezobrazluci, bahatost, zlikovaštvo postali su poželjni modeli ponašanja.

I vladanja! Vlast, ova, kako sam više puta ovde tvrdio, najbestidnije nastupa sa strategijom je…anja svih nas u zdrav mozak (JZM).

U samodbrani ili (konstruktivnoj!!?) kritici oni što im je preostalo još pomalo (zdravog) razuma i dosad poznatog kategorijalnog aparata (nebitno iz koje sfere) to stanje (jalovo i nedelotvorno) nazivaju otetom državom, uništenim institucijama… itd.

Krštenje zemlje Apsurdistanom ili Zemljom čuda – to su blage nevine šale, čak i za normalna vremena, a nekmoli za vreme potonuća kome svedočimo. Kako biti ozbiljan spram budalaština!?

Znam, teško je proniknuti u ludilo kojim se ovde vlada, da bi se adekvatno pariralo.

I sve je više dokaza da u tome ima – smišljene strategije. Nimalo naivne. Ono što vlast (vrh) lansira u javnost sve češće su koske i udice sa zamamnim mamcima.

Novinarstvo i novinarčad se preko razumne mere na to pecaju. A u pozadini „ribari ljudskih duša“ – trljaju ruke.

Jer, javnost se sve više modelira po zadacima i obrascima što su ih ribari nametnuli. Blebećemo o javnom interesu i interesu javnosti da zna, a zamajavamo se i iscrpljujemo budalastim mamcima.

Najbolji primer da se to uvidi su (kad pomenuh Kesića, kao paradigmu) baš te špicaste, satrirične emisije – pogledajmo, četiri od četiri takvih paradigmi baviće se svake nedelje istim klipovima, budalaštinama koje nam se podmeću – dok se u pozadini izvodi tektnonsko razaranje društva i države.

Tako se sužava to javno polje i tematski  izbor… a top teme postaju same sebi kopije, postaju dosadne i istomišljenicima. Hajde za početak da formiramo bar u glavama, ako ne i stvarno nekakav „kolegijum neprijatelja i izdajnika“ da ne ponavljamo, ali da pooštrimo kritiku podmetačina. Ali ne uvek istih. Dobiće se i više prostora za naše, a ne nametnute teme. (Nije dovršeno.)