Komunikacijska sipa

A „najbolji“ su oni što kad im nešto govorite, ili im odgovarate na znatiželju, čuju samo početak vaše priče. I onda, primetite, počinju da konstruišu svoju verziju vašeg odgovora. Ako biste mogli da ovo poslednje proverite, vratite ih jednom na temu njihovog pitanja i vašeg odgovora; ako se i sete uopšte, ispričaće vam verzju koja vama nije pala ni na pamet.

Generalno, ljudi se sve manje međusobno slušaju. Ali, ima i sve više onih koji su „do daske“ načelno i na rečima, za međusobno uvažavanje u razgovoru. Za ono što se u društvenom odnosu nekad zvalo „parlamentarni razgovor“. („Budite parlamentarni, da i mi dođemo do reči“!) No nažalost, i među takvima „u načelu“ sve češće će se naći oni što će vas „u pojedinostima“ čim zaustite prekinuti opomenom tipa „nemoj da me prekidaš“. Prekine vas da ga ne prekinete.

Kad se na sve nadoda da se u tom ne/prekidanju često ne pravi razlika u tome šta je prekidanje u ćaskanju i „gustom dijalogu“, a šta kad zaista neko izlaže problem ili pripoveda, onda sve postaje komplikovanije.

Navodno, ne pišem o političkim raspravama (i nema ih) ili skupštinskom dijalogu, ali sve važi i za te slučajeve. Sretao sam i neke koji tvrde da su za svemu tome krivi – novinari, pre svega oni sa radija i tv. I to ove mlađe generacije, kao da su zaboravili B. Vukašinovića…

Najekstremnija, međutim, fela su oni koji, eto izmislio sam i izraz za njih teže da s vama komuniciraju (opšte) „u formatu“ – komunikacijske sipe. Sipa, zna se, može da ispusti ono svoje tamno mastilo da zbuni neprijatelja i da mu umakne.

E tako, i vas pojedini, i oni s kojima ste se uželeli lepog razgovora, odmah kad vas spaze za/sipaju nekim svojim problemom. I onda se čitav „ugođaj“ razgovora zamuti i oboji tim mastilom sagovornikovog problema. Nastavi se često i zaključcima čija je jedina premisa njihova neosnovana samouverenost. Ako bi vas to asociralo na neki sopstveni sličan problem da ga pomenete, ne, nema varijante, on ostaje u „sipinoj magli“ prvoizgovorenog. Nepogoda prava prve reči…

Ne znam tačno zašto, podsetilo me to na stari običaj po selima kad domaćini na više puta košenu livadu, ili na strnjište posle žetve pobodu zelene grane To je znak da samo oni tu mogu da napasaju svoju stoku, zabranjeno za druge. U mom rodnom kraju kažu „turena potka“ ili „zapotnjeno“. Književni izraz ne znam, ali liči na „zapišavanje teritorije“ ili ono pobadanje kočića na zaposednutu teritoriju u osvajanju Divljeg zapada…

Sipa „tura potku“, „zapišava“ ravnopravan razgovor, samo njeno stado reči može da se napasa na livadi razgovora. Nameće se tema. Šire gledano, ko ovde u svemu nameće temu, ko ima pravo prve reči, ko zamagljuje mastilom. I ima li drugog razgovora osim tog sipin(sk)og?