Konfederacija đubreta

Kad su (ručni) kopači, lopataši iskopali kanale, pa ih po polaganju kablova zatrpali, na gradilištu-kopalištu ostale su prazne plastične boce i drugo đubre od doručaka i užina i dosta toga ostalo dok ga nije odneo vetar. Nadzornici nadziru kopanje i polaganje kablova, ne i otpad. To radi druga gradska služba iako je i ova – gradska.

Gledam ovih dana gradilišta na beogradskoj Slaviji i oko nje. Davno sam čuo od građevinaca, a i sam iskusio – da je uredno gradilište „pola posla“.

Delom i zato mi je u oči upadalo i mnogo smetalo što se na ispreturanim autobuskim stajalištima, privremenim „zebrama“ i improvizovanim prolazima za vozila i pešake, u mreži ograda, crvenih i žutih upozoravajućih traka, u toj atmosferi koja liči na poslovicu „i kuče i kačamak“, a sve to kod Karađorđevog parka, ljudi danima sudaraju sa okrajcima plastičnih cevi, ili preskaču svakakav otpad od iskorišćenih materijala, davno već položenih i ukopanih tamo gde je trebalo.

Nadzornici i nadzorni organi, a viđao sam i organice (je l’ tako sad po zakonu?) nadgledaju radove, prate projekat, a krš i lom danima ostaju. To valjda treba da pokupi neka druga ekipa, možda čak drugi podizvođač. (U vreme socijalizma govorili smo – to ne radi naš, već drugi OOUR.)

Gledam i maltretiram se ovih dana u makazama izmenjenih linija gradskog prevoza. Pre neki dan je na nekim bila baš nagla promena – pre podne jedan režim kretanja, posle podne – drugi. Duplim autobusima određena je trasa kroz tesnu ulicu iz koje „na lakat“ treba da uđu u jednu širu. No, ona je samo teoretski šira. Jer sa obe strane ima zvanična parking mesta, plus „nasilničko“ parkiranje duž brojnih kafića. Saobraćajni inženjeri pogledali u svoje planove, označili pravce ne mareći za opisanu situaciju. Uostalom, nisu oni zaduženi za uklanjanje parkiranih bahatlija – to je u nadležnosti druge službe – parking servisa.

Da se razumemo, nije ovo još jedna kritika gradskih vlasti. One zaslužuju težu i goru kritiku. Ovo je priča o duboko uvreženom mentalitetskom kodu. On se među ljudima izražava poznatim lakonskim i lakomislenim parolama: nije to moj pos’o, ima ko (drugi) o tome da brine. U administrativno-birokratskom poimanju to je ona radost službenika iza pulta što može da ponizi građanina ispred – pređite na drugi šalter. A u sociopolitičkom to je ono što je dr Vojin Dimitrijević (evo petogodišnjeg pomena) jednom, govoreći o srpskoj vladi – ne ovoj, već prethodnim, a i za ovu važi – da to nije vlada već konfederacija ministarstava.

I što je najgore – sve ovo gornje i štošta drugo u korenu ima ono – a što da glasam, ima ko će to da uradi za mene. Ne samo tako što će da mi – ukrade glas!