Foto: Radenko Topalović Evo me opet sa glavnim jutarnjim programom državnog radija u zemlji koja više nema državu. A koji, i on, kao mnogo toga drugog od školstva do vrha države, iz dana u dan, sve više postaje (s)kazaljka što pokazuje uporan hod čitavog društva u anticivilizacijsku regresiju. Iz koje i, ako bi započeo, povratak bi trajao bar dvostruko duže od nekoliko krvavoratnih i mafijaški pomahnitalih decenija u koje smo bili uvedeni i dalje u njih zapadamo.
Elem u programu – koji često počinje sa prilično nesuvislim pozdravom „dobro jutro, dobrodošli u utorak, petak, subotu…“ (kao da su dani i vreme nekakve pećine, jazbine u koje će nas uvesti i možda dovesti do nekog njihovog svetla) – tog jutra 14. januara smo obavešteni da ulazimo u „prvo jutro u pravoslavnoj godini“. Jednako bi besmisleno bilo i da voditeljka nije propustila reč „u novoj“, pa smo morali da se sekiramo da li je i prošlo jutro kad smo „dobrodošli u subotu“ isto bilo – pravoslavno.
Tako je, ako se baš hoće, pravoslavlje od vere postalo (sve)vreme, sa kosmičkoastronomskim svojstvom. Odmah potom, jedan krotki duet poziva „pevajmo, glas Srbije nek se ori, pevajmo u slavu Boga“.
Melodiozna nežnost ove poruke morala je veče pre da se pojača gromkim „spremte, se spremte četnici“ na (pajsad!) Kolarcu od nekakvih srpskih „pravoslavnih pojaca“. A napolju, po izveštajima hitne pomoći veliki broj alkoholisanih maloletnika, sa sve mnogim obeznanjenim devojčicama od 13 do 15 godina.
Epilog smo čuli u Utisku nedelje od gledaoca koji opisuje nasmejanost i sreću prijatelja sa severa Kosova argumentujući to ponavljajući da oni tamo (zahvaljujući AV valjda) „slobodno peku rakiju“.
Protivno novinarskim pravilima glavni komentar je na početku, pa za kraj prve tri strofe iz pesme za koju mi je kolega/prijatelj koga cenim rekao da su „nešto najbolje što je pročitao“ o ovdašnjem odnosu prema veri i Bogu.
Naricaljka
Ljudi, pa kako po ovom mrazu i celcu sahraniste Oliveru? / Nađoste li joj za opelo dovoljno treznog popa? / U kojoj ste od tih kućerina služili poslednju večeru? / I kako je ukopaste, ima li u tom selu ko bar rake da kopa?
Nađoste li lako prazno mesto među polomljenim spomenima / ispreturanim među trnicom, kupinom i glogom? / Da li ste se snašli po tom snegu među počivšim kolenima / koja su se tu skućila i ukopala mimoišavši se sa Bogom?
(A nije ni čudo što se tako desilo – ne biste ga našli i da ga ima / jer nije takav kakvog ga zamišljate u svojoj smetenosti i sramoti. / A ako ga nema ne biste umeli da ga stvorite, on ne pripada zlima. / Zato ga neprestano tražite ne biste li sami sebe sreli na Golgoti.)
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
