Kratka je duga istorija

A sad još o onima koje sam znao. Prvi propust „naplatila mi je“ ali i dodala još jedan minus, bivša direktorka knjaževačkog muzeja i članica kultunog establišmenta davno, davno za vreme prethodnih vlasti, ne hoteći da me podseti odakle se znamo. Revanširam se ne navodeći ime joj, ali ističući njene zasluge što tamo postoji ono što postoji.

Ali, Velja! Pravi uvod za ovaj nastavak. Često sam ga se sećao, ma, svaki put kad ulazim u Zaječar iz pravca Negotina. I raspitivao se šta je s njim, živ li je!? Odgovori su bili dilematični… Kad eto ga u Ravni. Velimir Đorđević, doktor za grnčariju, modernog skulpturskog izraza sa decentnom dozom etno i naive dugogodišnji saradnik jednog lepog poluodumrlog zaječarskog festivala, radi kao savetnik u grnčarskoj radonici Timakum minusa.

Sa mladim polaznicima domišljavaju i dopunjuju sačuvane krhotine rimskih grnčarskih iskopina. Izrađuju i nove kad osete kako su izgledale cele stare, kao (za turise) i predmete nalik na naše tradicionalne. Video sam i nekoliko vrčeva, a la Velja čija je suština šuplja ljudska glava…

Pomenuh već, nije to jedina radionica, tu su i druge za ručne radove. A najimpresivnija je arheološka laboratorija u prostranoj učionici bivše škole u kojoj se sa najstručnije strane utvrđuju lične karte pronađenih predmeta, njihova DNK. Kad se, na primer, utvrdi starost rimske cigle na kojoj je utisnuto i ime majstora, a često i ime „šefa obezbeđenja“ ondašnjeg „objekta“, kako se zvao i iz koje je legije.

Onda se saznaje sve više (pa uz izložene predmete to i zapiše) o značaju ovog prvobitnog „stražarskog“ utvrđenja koje se već početkom onog prvog milenijuma proširilo i zaokružilo u veliki rudarsko-topioničarski objekat. Unutar zidina, iza okruglih kula stražara, iza nekoliko kapija – središnje mesto bila je neka vrsta „polutopionice“. U njoj se ruda iz okolnih rudnika pretapala, ali ne u potpunosti, i kao „polufabrikat“ slala dalje putevima koji „svi vode u Rim“.

Tanka je to epizoda u dugoj istoriji što nas deli od tog vremena. Dokaz je to o veličini koja očas nestane i bude zatrpana stolećima drugih naslaga. Srodnosti i nesrodnosti sa našim vremenom su brojne, kao i poruke koje se osete kad se o tome tu, sada porazmisli. Ja sam možda jednostran u pronalaženju sličnosti.

U samoj fabrici, saznaje se, radilo je (i čuvalo je) oko 1.000 ljudi. Na pobrežju prema selu Ravna bilo je oko 5.000 ljudi u pratećim delatnostima – poljoprivreda, stočarstvo. Danas čitava teritorijalno prostrana opština Knjaževac ima il 28, il 26 hiljada. Podno „topionice“ uz samu obalu (Belog) Timoka bilo je prostrano kupatilo. Ko se kupao u njemu, da li samo šefovi, ali radnici sugurno nisu koristili – pelene. Poluprerađena ruda odvozila se niz reku do Dunava (sadašnji naziv je Prahovo pristanište, a nema više ni pristaništa, a ni voza do njega).

Sada se u Boru u topionici prerađuje oskudnija ruda, a slično Rimljanima ona bogatija vozi kamionima, do Bara pa u Kinu. Obezvođen je i zagađen Timok do Dunava. Na rimskim kartama je fluvius, plovna reka, ne znam dokle, mislio sam da je samo do Zaječara… Dalje nastavite sami, možda pogrešno razmišljam…

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.